Kada je u četvrtak po podne odjeknula vest da nas je naša čuvena radio-voditeljka Gorica Nešović zauvek napustila, retko ko je ostao ravnodušan. Odavno nas je kupila svojim načinom komunikacije, umećem i sposobnošću da mnogima radio, i u 21. veku, bude omiljeni medij.
Da se iza svega toga krio veliki profesionalizam, svedoci su oni koji su je poznavali od početka njene karijere, a među njima je i njen kolega, voditelj Vojislav Voja Nedeljković. Bili su drugari iz vremena kada je Beograd bio nekako drugačiji, a upravo taj Beograd i danas kroz pojedince čuva tajne o tome kako su stasavali i postajali ljudi. Delić svega toga Voja je odlučio da podeli za Kurir.
Zauvek prijatelji
- Za Goricu me vezuju mnoge uspomene i priče. Upoznali smo se davne 1983. godine, kada smo zajedno počeli da radimo radijski omladinski program "Ritam srca" na Studiju B. Kao devojčurak je odlučila da se bavi novinarstvom i ostala je dosledna tome. Nas dvoje smo se zajedno formirali u to vreme, zajedno smo učili sve formate i gradili lepo prijateljstvo, koje je trajalo uprkos promenama i vremenu - počinje priču Voja, dok usput opisuje i vreme u kojem su profesionalno stasavali.
- Beograd je tada imao drugačiju konotaciju. Posećivali smo razne manifestacije, izlazili na Akademiju. U pauzama snimanja igrali smo karte i šalili se. Ostali smo dobri prijatelji celog života. Gorica je jedno vreme živela na Kipru, pa tada nismo toliko komunicirali, ali kada se vratila nazad, nastavili smo da sarađujemo i družimo se - otkriva voditelj.
Da je bila profesionalac, o Gorici svedoče i slušaoci njenih radio-emisija i čitaoci njenih dela, a oni koji su joj poput Voje bili bliski umeju da potkrepe o kakvoj je prirodi reč.
Imala je fer život
- Gorica je imala snažnu energiju, bez obzira na to što nije bila sportista. Bila je uporna i znatiželjna. Volela je da kaže ono što misli i oseća. Zvali smo je Mala. Bio je to naš interni nadimak, a ona je, iako je delovala sićušno, bila snažna žena. Bila je neko ko voli to što radi i veruje da je ono što radi dobro. Ponekad je bila malo neraspoložena ili ljuta, ali je uvek mogla da artikuliše svoj govor. Gorica je neko kome su ljudi verovali kad priča, jer je ona to radila iz srca. Bila je maksimalno posvećena i odana svom putu koji je odabrala još kao devojčurak.
Nije bilo teme o kojoj Gorica nije mogla da govori. I njen primer je jedan od onih da život nije uvek lak i jednostavan, ali može tako da izgleda ako mu se hrabro suprotstavimo.
- Nalazila je motiv za sve u životu u dobroj volji koju je posedovala. Kasnije, kada je slučajno saznala da ima dijabetes, nije se davala. Ostala je snažna i dosledna sebi i niko nije mogao da primeti da ima bilo kakav zdravstveni problem. Zaslužila je da se o njoj najlepše priča i nadam se da će ostati uzor ljudima kako se vodi pošten i fer život.
Naša prva tezga
I dosadan posao pretvarala je u zabavu. Voja je jedan od prvih svedoka o tome koliko je Gorica volela da se šali.
- Pamtiću je po našim druženjima i tim šalama u pauzama na poslu. Jedno vreme smo čak zajedno čitali oglase na radiju i odlično se provodili. Ali slika koja mi uvek prođe kroz glavu kad pomislim na nju jeste naše prvo putovanje. Nas dvoje smo, sa još jednim saradnikom sa radija, 1985. godine išli u Bačku Topolu da vodimo takmičenje u brejkdensu. Bio je to naš prvi nastup, što bi se reklo "tezga", i bilo je divno iskustvo. Dugo putovanje u vozu brzo je prošlo zahvaljujući njenom vedrom duhu i poletnosti, koju je uvek imala - kaže Voja.
(Kurir.rs)
Bonus video: