Povod za razgovor s glumicom Olgom Odanović je početak emitovanja treće sezone serije "Radio Mileva", a naš susret desio se u najboljem mogućem trenutku, u bioskopu, neposredno nakon projekcije dve nove epizode. Reakcije glumačke i kreativne ekipe ove komedije bile su identične onim koje smo imali mi kao publika. Smeh je zagarantovan, a u to će se uveriti i televizijska publika već od 11. oktobra na RTS.
Uvertira u tih novih 50 epizoda "Radio Mileve" jeste intervju sa Olgom, čija karijera traje skoro četiri decenije. Kao pre svega pozorišna glumica, sporadično je dobijala role na televiziji sve dok se nije desila serija "Selo gori, a baba se češlja", a potom i "Mileva". Ovo je njenih pet minuta pred kamerom, što dokazuju i tri nagrade u samo mesec dana: ona za životno delo na festivalu FEDIS, a pre nje priznanja koja nose imena Olginih kolega Milorada Mandića Mande i Mije Aleksića.
Jeste li shvatili šta je ključ uspeha "Radio Mileve"?
- Verovatno odnosi likova, pre svega bake i unuke. Tu je i toliko pevljiva pesma na početku svake epizode, ali i to što nema psovki niti bilo čega vulgarnog. Serija je puna topline i dobrote i, bez obzira na sukobe tih komšija, svi u toj zgradi su fini i dobri ljudi. Ona nas vraća i podseća na neko lepo vreme kada su svi stanovi bili otključani, a komšije razmenjivale ono što umese i spreme. I uvek u svakoj zgradi postoji neko kao što je ovde Marko Gvero. Neko kao član porodice, hausmajstor koji zapravo ništa ne popravlja, ali je tu za priču i razgovor.
Dakle, serija je za nostalgičare?
- Jeste. Ali lepo je svako vreme u kom živite, jer imate samo njega, a život je kratak, prođe brzo i mora maksimalno da se iskoristi. Želeli smo da napravimo igrano-humorističku seriju kakve su se nekad pravile, one koje vraćaju dušu, toplinu, ljubav i iskrenost. Sve nam to fali. Svi smo u žurbi, a ja se trudim da usporavam vreme koliko god mogu, da mi dan traje dugo i da u svakom doživim trenutke koje ću uvek da pamtim.
Dajte nam recept za to.
- To su sitnice koje život znače. Čovek mora sam da se potrudi oko njih i da ih deli s najbližima. Svi imamo obaveze, moramo da radimo i opstanemo, ali suštinski čoveku treba veoma malo, a najviše ljubavi, topline, razumevanja i razgovora uživo, ne preko društvenih mreža. Drago mi je kad čujem da cela porodica gleda našu seriju. To se nije desilo od osamdesetih, kada na ulicama zbog "Boljeg života" nije bilo nikoga.
Jeste li mogli objektivno da sagledate nove epizode?
- Uvek pronalazim greške. Mi glumci ne možemo da se opustimo kad gledamo sebe. Ipak, zadovoljna sam i zahvalna što imam ovakve partnere u seriji, fantastični su! Zbog svih njih verujem u sve što smo uradili, osnov glume je u veri. A odlična je i montaža, serija je uzbudljiva zbog divnih zapleta i ima divnu muziku. Svi su odradili odličan posao, i direktor fotografije i kostimografkinje Nena Milovanović i Ljilja. One su bile tu da slušaju i sve o nama i našim životima, pa se često pitam kako su nas izdržale na setu. Ipak, i kad nam je bilo teško, čim uđemo u kadar, sve zaboravimo.
Pošto je Mileva pisana za vas, koliko je bilo presudno za uspeh da i ostali glumci budu u funkciji glavnog lika?
- Atmosfera na snimanju je divna. Snimili smo 100 epizoda, saživeli se jedni s drugima, i ne znam da li je mogla bolja podela da bude. Prvo, serija je dobro napisana, Zorica Cvetić, Marijana Vićentijević i Željko Hubač besprekorno su postavili karaktere i odnose. Branka Šelić često izgovori da bi mogla ovo do penzije da snima. Za domaćinsku atmosferu zaslužna je i produkcija Nira i Nele Garić, koji vodi računa da svi budemo zadovoljni i srećni. Na setu se bukvalno ponašamo kao u seriji. Tu se pričaju priče, radimo po 12 sati dnevno, ali za pauzu volimo da se nasmejemo. Brstina je broj jedan da nas zabavlja. A mora da bude radosti, jer ovaj posao se radi isključivo uz veselje.
Smatrate li Milevu najznačajnijom ulogom pred kamerom?
- Nisam odmah počela da snimam. Dvadesetak godina sam radila samo u pozorištu, uz poneku ulogu kao što je ona u "Boljem životu". U Buhi sam provela 18 godina, onda se pojavio Radoš Bajić i pozvao me na kasting za seriju "Selo gori". Bila je to moja prva veća uloga na televiziji. Potom mi je Nele Garić ponudio "Vojnu akademiju". Uloga Milijarde je bila epizoda, ali vredan glumački zadatak, a onda mi je posle pete sezone rekao da moramo da radimo neku seriju.
Mislite na "Milevu".
- Tako je. Došli smo na ideju da to bude žena u zgradi. Sećam se kad mi je poslao prve dve epizode, bila sam oduševljena. Videla sam sve likove, i Brkija, Daru, Branku Šelić, Marka Gvera, Svetozara, Anju, Anđelku, Anđelu... Ali, iako je paleta karaktera bila odlična, nikad ne znate kako će serija da ispadne i da li će publika da se primi. Ni piscima nije lako. Često smo ih molili da se odlepe od realizma i ubace malo hiperrealizma jer to seriju čini zanimljivijom. I uspeli smo. Odgovorno tvrdim da će nove epizode biti mnogo bolje.
Da li je komedija najteža za rad?
- Dar nije dovoljan, pa završite akademiju i naučite zanat. Treba mnogo rada, a pogotovo za komediju.
Volite li privatno da pričate mnogo kao Mileva?
- Ne. Vrlo sam ćutljiva osoba i ne spadam u zabavljače. Vic čujem i odmah zaboravim. Počnem da pričam, ali ne umem da završim! (smeh)
A da kuvate kao Mileva?
- Da! Posle 40 godina kuvanja, verujte, doktor sam za to!
Da li je ovo vaših pet minuta?
- Ne znam. Televizija je medij koji podrazumeva da će vas gledati milion ljudi, dok u pozorište dolaze jedni te isti ljudi i znatno ih je manje. Televizija donosi popularnost, ali ona znači da vas prepoznaju na pijaci i u prodavnici, da vas nešto pitaju, a vi imajte vremena da odgovorite. To bih poručila svima, da malo zastanemo i odgovorimo svima koji nam priđu, da smanjimo nervozu i histeriju u ludilu u kom živimo.
Je li vam priroda takva da ste blagonakloni?
- Tako sam naučena, to je i vaspitanje. Poštujem nekoga ako već izrazi poštovanje za moj rad. Bez publike nema ni nas glumaca. Znam da neki preteraju, ali ja nikad nisam doživela da neko bude grub.
Mileva je majka i baka, a zanimljivo je da ste takve uloge počeli da dobijate od 28 godine.
- Tako su me reditelji doživljavali, kao karakternu glumicu, što mi, kad sam bila mlada, nije bilo jasno. Smatrala sam da treba da igram i neke devojke, zavodnice... Ali ne! Uvek majke! Sad vidim da su možda bili u pravu. Ne žalim, igrala sam uloge za koje sam im bila potrebna.
Ali toliko često reprizirani "Bolji život" pokazao vas je kao ludo zaljubljenu ženu.
- Ulogu sam dobila na kastingu i bila sam presrećna. Imala sam 28 godina i posebno me je radovalo što je trebalo da se putuje u Grčku. Putovali smo autobusom i sve te scene snimali u njemu. Sve mi je bilo uzbudljivo. Bio je to lep zadatak i velika čast da igram kraj predivnog Marka Nikolića. Tresla sam se od Rade Savićević, učila od Mire Furlan, gledala u njih kao u bogove... Nažalost, više nisu među nama, ali nekako smatram da su sve te kolege negde tu sa nama i da nas vide i bodre u svemu što radimo.
Isto epizoda, ali vrlo efektna, bila je i u filmu "Kad porastem, biću Kengur".
- Nisam tada još imala dovoljno samopouzdanja pred kamerom, niti ležernost, bila sam stegnuta i plašila sam se da li sam prejako odigrala ulogu. Lutala sam u glumačkoj meri, a ona je veoma važna. Imala sam 46 godina, ali mi je ono psovanje bilo strašno. Međutim, reditelj Raša Andrić mi je rekao da to moram da izgovorim. I eto, film je kultni i uvek se gleda, pa se nadam da će i "Radio Mileva" ostati u arhivi RTS i da će se reprizirati i za 10-15 godina.
Isti reditelj vas je prepoznao i za svoj sledeći film "Leto kad sam naučila da letim", koji je predstavljen kao dečji, ali ima odraslih kojima je probudio suze.
- To je istina. Film je pun dobrote. Toliko je nepretenciozan, a tema koja se provlači, raspad stare Jugoslavije i raskid porodičnih odnosa i prijateljstava svima koji su živeli u to vreme naveo je suze. Na premijeri sam imala utisak kao da smo se ponovo svi povezali. Moju sestru igra Snježana Sinovčić Šiškov iz Splita, tu je Žarko Laušević, kao i brojna prečarobna deca iz Zadra i Splita, i naravno Klara Hrvanović, jer mi je bilo otkriće da igram s njom. Ona je vanserijska devojčica, a način na koji razmišlja i gleda na neke stvari je poseban. Imala sam sreću da budem deo tog filma jer je njegova tema i deo moje životne priče.
Za sve o čemu smo pričale u kratkom intervalu stigle su nagrade, od kojih dve nose ime vaših kolega.
- Nagrada "Milorad Mandić Manda" je posebna u mom životu i srcu zato što sam s njim delila scenu i hiljade kadrova u seriji "Selo gori, a baba se češlja". Uz njega sam stasavala kao glumica i mnogo, mnogo naučila. Bio je predivan čovek, kolega i partner u svakom trenutku, mogli ste da mu se obratite za svaku vrstu pomoći, i u poslu i u privatnom životu. Toliko je davao da je pregoreo u tome i zato ga verovatno sada nema. Ponosna sam i na priznanje "Mija Aleksić" jer je on kao glumac bio stub kulture i išao ispred vremena u glumačkom izrazu. U to vreme bio je avangardni glumac.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video: