To je datum koji predlažem za buduća „obeležavanja“ Petog oktobra. Prvi, naime, put tokom trinaest i kusur godina, koliko Famozno izlazi, kolumna za dan 5. oktobar nije bila posvećena Petom oktobru, koji će - nastavi li se ovako - za pedesetak postati neka vrsta Vidovdana, sa kojim će pravi Vidovdan imati nekih sličnosti.
Kao što znamo - kao što i vrapci znaju - Kosovski boj se (zvanično) dogodio na Vidovdan 1389. Problem s tim znanjem nije to što Vidovdan 1389. nije padao na dan 28. jun - kad se gromoglasno „obeležava“ - nego trinaest dana ranije, ali to pada na dušu manjkavostima julijanskog kalendara.
Problem je - mada na prvi pogled ne izgleda kao problem - to što 15. juna 1389. nije bilo nikakvog Vidovdana, niti ga je bilo sve do (čini mi se) 1896, kada je debitovao u crkvenom kalendaru. Kosovski se boj, dakle, dogodio, tu spora nema, ali ispada da se dogodilo na dan koji nije postojao.
Sad počinju analogije. Nešto se takođe dogodilo dana 5. oktobra 2000, niko to ne poriče, datum je nesporan, ali ni posle dvadeset dve godine nije sasvim jasno šta se dogodilo. Za mnoge je to „dan kada je pao Milošević“, za mene lično - doduše sa „istorijske distance“ i uz mnogo naknadne pameti - to je dan kada je izvršena primopredaja čaršijske vlasti.
Milošević je, ne baš rado, ali ko te pita, predao vlast rezervnom Miloševiću, Koštunici, tako da se suštinski ništa nije dogodilo, samo je trebalo dve i po godine da se ponovo vaspostavi čaršijski red i ubije Ðinđić, koji je bio remetilački faktor. Čim se čaršijski red ponovo vaspostavio, družina koja je - doduše iz tupoumnosti, ne iz ubilačkih namera - arlaukala protiv Ðinđića i sasluživala vaspostavljanju čaršijskog reda, stala je da na sav glas nariče što se nije dogodio „šesti oktobar“.
Koji se - osim u astronomskom smislu, u kome je i osvanuo - nije ni mogao dogoditi, jer se suštinski nije dogodio ni peti, u svakom slučaju ne u smislu koji mu je post festum učitan (i što je gore, upisan).
Ako je neko znao da se Peti oktobar nije dogodio, onda je to bio Zoran Ðinđić, koji pet sitnih para nije davao ni na značajnije jubileje i datume, ali je lakomislen i hrabar kakav je bio verovao da će uspeti da s vremenom oduzme vlast od Koštunice, koga je uz ogromne napore lično on i doveo na vlast.
Filosofski posmatrano - a Ðinđić je to tako posmatrao - to nije bio mission impossible. Na nekom bi drugom mestu bio mission accomlished, i to srazmerno brzo, ali ne i u Srbiji, u kojoj se vesela družina koja vapi za demokratijom, slobodom medija, ljudskim pravima i sl. sranjima slizala - opet napominjem iz tupoumnosti, ne iz loših namera - sa čaršijskom ekipom koja je isprva potuljeno, potom sve beskrupuloznije radila na tome da se nikada ne dogodi figurativni šesti oktobar, tj. početak procesa emancipacije, institucionalizacije i modernizacije Srbije. Eto, zato vam se danas dogodio 12. oktobar.