Kada je prošle nedelje u Vršcu Marko B. udavio svoju trogodišnju ćerku u kofi vode u vreme kada je, po odluci Centra za socijalni rad, bio slobodan da bez nadzora i u nekontrolisanim uslovima viđa dete, mediji su, osim već poslovičnih ocena o „porodičnoj tragediji“, zločinu „iz ljubomore jer ga je žena napuštala“ i ocena da se radi o „tragediji kakvu Srbija ne pamti“, isto tako poslovično krenuli po komšiluku, kolegama, rođacima i poznanicima, koji su svi odreda rekli da je Marko inače divan i pristojan čovek i da ne znaju šta mu se desilo i kako je mogao da učini to što je učinio. Koliko je samo ovo problematično i na koliko samo nivoa!
I nije prošlo ni nekoliko dana dok se nisu pojavili dežurni komentatori da govore da je majka devojčice kriva jer ga je sama birala, a morala je znati kakav je i tome slično. Ovog puta bar nije bilo uobičajenih komentara „zašto nije prijavila“, jer je Suzana B. prijavila. Prijavila je svog supruga za nasilje, protivila se tome da on viđa dete, molila sve nadležne da zaštite devojčicu od njega, a nakon ubistva izgovorila je rečenicu od koje se ledi krv u žilama: „Svima sam govorila da će je ubiti, niko mi nije verovao“. Jer, u tu rečenicu je stalo sve beznađe, svi strahovi, sav očaj, sva bespomoćnost i sva tragedija žena u našem društvu. I umesto da mediji priupitaju Centar za socijalni rad u Vršcu i sve u tom lancu koji su zakazali, a zakazali su svi, kako je moguće da osuđeni nasilnik bez nadzora viđa malo dete, oni su odlučili da upitaju komšije da li se javljao na hodniku, a kolege da li je dolazio na vreme na posao. I nije tačno da je ovo zločin kakav Srbija ne pamti. Jer ovo se već desilo.
Desilo se 2017. godine, kada su baš u centrima za socijalni rad za nedelju dana ubijeni dve žene i dete. I tada je Maja Ðorđević pet godina upozoravala sve institucije da će biti ubijeni i ona i dete, toliko se plašila za Mihajlov život da je kršila odluke sudova po kojima je morala da daje dete Marku Nikoliću. U momentu kada je ubio i nju i dete, imala je više od pola miliona dinara sudskih kazni zbog toga što nije ocu davala da vidi dete. Četiri godine je čekala da se podigne optužnica protiv njega za nasilje.
Dan pred prvo ročište, prilikom prvog susreta oca s detetom na koji je Maja bila naterana, otac je u Centar za socijalni rad, gde je ona čekala sina, doneo Mihajla, kog je udavio, a potom je ubio i nju. Iste nedelje Olgu Lovrić, pri prvom susretu nakon izlaska iz zatvora, gde je proveo dve godine zbog maltretiranja najstarijeg sina i nasilja u porodici, ispred Centra za socijalni rad kamenom je tukao do smrti suprug naočigled trojice sinova. Svaki put su žene upozoravale da će se ovo desiti. Svaki put su centri za socijalni rad dozvolili nasilnicima da ubiju žene i decu. Jer svaki put ženama niko nije verovao.
O ne, nije ovo zločin koji Srbija ne pamti. Tragedija je što je zaboravila što se ovo već desilo. Tragedija je što očigledno neće učiniti ništa da se ovako nešto opet ne desi. Jer se kod nas ženama veruje samo kad su mrtve.