Ruski analitičar Miron Orlovski u članku za portal Polit navigator, pišući o mogućim mirovnim planovima za Ukrajinu, navodi da pažljiva analiza ciljeva jučerašnjih i današnjih vazdušnih napada i prirode štete nanete Ukrajini, omogućava da se zaključi da se radikalna promena u vojnoj kampanji, kao i kvalitativna promena taktike ratovanja, se još nije dogodilla, i da je u Moskvi još uvek jaka stranka koja želi dogovor o miru:
"Ono što se u Ukrajini dešava ovih dana nikako nije nisu „sudnji dan“ i ne Armagedon, pa čak ni njihova proba.To je, pre, neka vrsta avansa, veoma ozbiljan nagoveštaj Kijevu i njegovim zapadnim pokroviteljima o mogućem toku događaja, u slučaju da se u narednim nedeljama propusti prilika da se dogovore.
Pošto je zauzela četiri nekadašnja ukrajinska regiona i završila političko-pravnu formalizaciju svog teritorijalnog rasta, Moskva je zainteresovana da izvuče korist od specijalne operacije i, ako je moguće, pokuša da prisili kolektivni Zapad, ako ne de jure, onda na u najmanju ruku de facto, da računa sa novim granicama Ruske Federacije.
To da Rusija nastavlja da deluje ne u logici rata, već u logici političkog cenkanja, a cilj nije da se postigne vojna pobeda i porazi Ukrajina, već da se Kijev primora da pregovara i zaključi mirovni sporazum, potvrđuju i nedavne izjave Sergeja Lavrova:
„Sada čujemo izjave predstavnika Bele kuće: Blinkena i Kirbija da svesrdno podržavaju pregovore i političko rešenje, ali Rusija odbija. Ovo je laž, nismo dobili ozbiljne ponude za kontakt. Nije bilo ozbiljnih poziva“, rekao je ministar u emisiji 60 minuta.
Ipak, prema rečima Lavrova, „ako Sjedinjene Države izađu sa predlogom za sastanak Bajdena sa Putinom na G20, onda ćemo to razmotriti “.
Ukratko: Rusija i dalje želi pregovore i čeka pozitivne signale sa Zapada. Stranka „Hajde da se dogovorimo“ u Moskvi je jaka i puna entuzijazma. Štaviše, ona ima sa kim da radi u inostranstvu.
Najnovije ankete u SAD su jasne: republikanci sa sigurnošću pobeđuju na izborima za Kongres početkom novembra. U praksi, to će značiti jačanje pozicija Trampista i njihov pokušaj ne samo da formulišu, već i da sprovedu svoju spoljnopolitičku agendu, drugačiju od sadašnjeg šefa Bele kuće.
Tramp je baš pre neki dan izašao iz zasede sa predlogom svim akterima ukrajinske krize da prekinu neprijateljstva i odmah sednu za pregovarački sto. Neposredno pre toga, ortodoksni Trampist Ilon Musk došao je na slične ideje.
Svrha oba javljanja je jasna: priprema javnog mnjenja u SAD i pokazivanje postojanja vizije rešenja ukrajinske krize i načina njenog rešavanja koja se razlikuje od Bajdenovog. To je takođe demonstracija da takvu viziju ne saopštavanju neki odbačeni izopštenici ili klovnovi, već sasvim ugledni i uticajni ljudi.
Druga stvar je koliko su ovi predlozi realni i izvodljivi. Ovde, naravno, postoje velike nedoumice, kako na tehničkoj strani pitanja, tako i u pogledu garancija da će strane ispoštovati bilo kakve dogovore. Spektar zainteresovanih je suviše širok, a nisu svi zainteresovani ne samo za čvrst i stabilan svet, već i za privremeno zamrzavanje. Ali onih koji žele eskalaciju ima više nego dovoljno.
Pokušaji pregovora se nastavljaju, uprkos huku raket i neumoljivim izjavama. Među idejama o kojima se raspravlja je i Erdoganov predlog da se organizuje razgovor o izlasku iz ukrajinskog ćorsokaka bez učešća predstavnika Kijeva – u formatu „Rusija, SAD, Francuska, Nemačka i Britanija“.
Neki ljudi čak nazivaju ovaj format jedinim koji može da funkcioniše. Ipak, i ovde bih se uzdržao od preteranog optimizma. Ideja Zelenskog je već odbijena, a uticajne ličnosti iz Londona i Brisela požurile su da kažu da je takav pristup za njih kategorički neprihvatljiv. – format, uslove i sadržaj bilo kakvih pregovora treba da odredi sama Ukrajina.
Međutim, proces je u toku. Kako piše turska štampa, „Erdoganov plan” je diplomatskim kanalima već prenet Vašingtonu, nakon što je dobio odobrenje brojnih tamošnjih uticajnih ličnosti. Pitanje je samo da li će biti moguće pronaći ruskog sagovornika za takav dijalog. Međutim, Turci su lukavi u ovom pitanju, jer su svakakvi Abramoviči odavno u predmetu i procesu, i to definitivno ne na inicijativu, već po ovlašćenju Moskve, inače ne bi bili garanti u transakcijama za žito ili za razmenu azovskih militanata.
Sastanak Putina i Erdogana u Astani zakazan je za sutra – upravo u kontekstu razgovora o spremnosti da se počne sa sprovođenjem pomenutog plana. To nisu sami razgovori, već međusobno ispitivanje stavova strana za čvrstinu namera.
Ključni problem i slabost pokušaja pregovaranja koji se razmatra je subjektivnost stranaka sa američke strane. Ovo nije aktuelna Bajdenova administracija, već, po rečima ruskog politikologa Aleksandra Nosoviča, „republikanske kontraelite“.
Daleko je od izvesnog da su ove snage u stanju da deluju kao stvarni garanti pridržavanja dogovora od strane SAD. Dosadašnje iskustvo za vreme Trampove administracije jasno pokazuje da su sve pokušaje bivšeg vlasnika Bele kuće da nekako skrene sa glavnog puta antiruske eskalacije efektivno zaustavili predstavnici američke „duboke države“ – konglomerata predstavnika Pentagona, obaveštajne agencije, partijski šefovi i veliki finansijski kapital.
I što je najvažnije: iza kulisa ostaje činjenica da, uprkos iskušenju izgleda za mir, da su „plan Tramp”, „plan Mask”, i „plan Erdogan” u suštini zasnovani na fiksiranju geopolitičkog poraza Rusije i uklanjanju sa dnevnog reda prvobitno navedenih ciljeva. Nema govora ni o kakvoj „denacifikaciji“ ili „demilitarizaciji“ Ukrajine.
U međuvremenu, treba citirati nedavni post Dmitrija Medvedeva:
„Ukrajinska država u svojoj trenutnoj konfiguraciji sa nacističkim političkim režimom predstavljaće stalnu, direktnu i jasnu pretnju Rusiji. Dakle, pored zaštite našeg naroda i zaštite granica zemlje, cilj naših budućih akcija, po mom mišljenju, treba da bude i potpuna demontaža političkog režima Ukrajine.
Ali upravo to ne podrazumevaju svi planovi zapadnih mirovnjaka koji se trenutno razmatraju. Naprotiv, usvajanje bilo kog mirovnog plana znači očuvanje kijevskog režima u njegovom sadašnjem radikalno antiruskom obliku.
Pa čak je i zapadna „šargarepa” u vidu nade da se zadrži bar deo teritorijalnih sticanja u stvari vrlo iluzorna. U stvari, kao maksimum zapadnjačke saglasnosti, jeste dogovor o održavanju neke vrste ponovljenih referenduma na Krimu i Donbasu pod kontrolom UN. Cinizam situacije je u tome što se Rusiji nudi da svoje vojne pobede sahrani svojim rukama.
To se ne može drugačije nazvati, pošto će pokušaj sprovođenja ovakvih planova u praksi neminovno dovesti do predloga da se pomenuti regioni vrate na ukrajinsko političko, pravno i medijsko polje. Pa, kako bi voleo? Izostavimo vrlo fantastičnu prirodu pretpostavke da je Kijev dao saglasnost na takav plan. Ali prva stvar koju će Ukrajina reći, pošto je dobila načelnu saglasnost Moskve za drugi plebiscit, biće snažan protest protiv „glasanja na nosu ruskih mitraljeza“, u kontekstu dominacije ruskih medija i nedostatka sloboda antiruske agitacije.
Lako je pretpostaviti dalji tok događaja : ruske trupe će biti povučene, a ukrajinski mediji i stranke će, naprotiv, biti vraćeni. Striktno u okviru demilitarizacije i obezbeđivanja pluralističke agitacije. A mirovnjaci UN će obezbediti red tokom pripreme i održavanja ponovljenih plebiscita.
Da, umalo sam zaboravio – iz kijevskog rukava će biti izvučen još jedan adut – potreba da se osigura učešće u glasanju svih stanovnika teritorija, uključujući i one koji su napravili izbor u korist Ukrajine i otišli na teritorije pod njenom kontrolom. Nadam se da nema potrebe da objašnjavam kakav će biti konačni rezultat?
Ono što je važno jeste da čak ni poštovanje svih navedenih uslova ne garantuje konačan srećan kraj za Rusiju.
„Sasvim objektivno, nakon letenja avionima sa oslobođenim Britancima i davanja ajfona, nakon dvosmislenih izjava i moljenja za pregovore, nakon potpuno neobjašnjivih koraka i pokreta tela čak i pojedinih predstavnika najužeg kruga, jasno je da postoji komanda „ da se dogovorimo”.
Dogovorićemo se o očuvanju imovine, nekretnina, pasoša, boravišnih dozvola, dogovorićemo se o deci koja žive u zemljama NATO-a, dogovorićemo se o ženama koje žive tamo, o garancijama „posle promene režima“ i još mnogo toga.
Ipak, u jedno sam siguran – želja moskovskih miritelja po svaku cenu da se „okonča ova noćna mora” toliko je jaka da ih ni gore navedeni razlozi i rizici neće zaustaviti. U stvari, samo nepopustljivost Kijeva i njegovih sponzora sada spasava Rusiju od pokušaja da izazove još jedan ponižavajući dogovor.
Važno je razumeti: prozor mogućnosti za pokušaj sprovođenja svih vrsta lukavih planova je oko mesec i po dana. To je upravo vremenski zaostatak tokom kojeg Ukrajina ima vremena da pokuša da učvrsti svoju pregovaračku poziciju kroz uspešnu kontraofanzivu, sve dok mobilisani iz Rusije ne stignu na front. I taj vrmenski razmak daje svim vrstama mirovnih snaga za formulisanje i pripremu različitih opcija za dogovor o Ukrajini. Krajnji rok je dvadeseti novembar, kada će se održati samit G-20 u Džakarti.
Ako se stranke do tog trenutka ne dogovore, a stvarne gazde Zelenskog mu ne daju komandu da se pomiri sa Moskvom, zatvoriće se prozor mogućnosti za dogovor i započeće nova runda vojne eskalacije. Do tog trenutka Rusija će doneti popunu na frontu, a sponzori Kijeva će snabdeti Oružane snage Ukrajine još ubojitijim oružjem".
(Kurir.rs/Polit navigator)