Postalo je dosadno lamentovati nad činjenicom da previše filmova nastaje u okviru beskrajnih franšiza, nastavaka i pred-nastavaka, ponovnih pokretanja serijala i modernih verzija slavnih dela. Zato je novi "Gospodar pakla" (Hellraiser) dočekan sa prilično malim očekivanjima.
Film se bez bioskopske distribucije pojavio na jednoj od Diznijevih platformi, Huluu, verovatno s namerom da bude ponovo pokrenut serijal (zato nema podnaslova) koji je dugo tavorio u nižerazrednim produkcijama. Ovo je bila velika šteta, sramota čak, pošto je od gomile horor serijala imao najviše potencijala za vrlo zanimljiva estetska, pa čak i filozofska istraživanja.
Tajanstvena kocka-slagalica čije "rešavanje" priziva demone Kenobite i gospodara im Pinheda u nastavcima posle trećeg bili su nasumično ubacivani u slabe scenarije sa pričama koje sa mitologijom "Gospodara pakla" veze nisu imali. Međutim, autori su u ovom novom izdanju prepoznali gde leže najveći potencijali originalne zamisli slavnog pisca horora i fantazije, Klajva Barkera, pa ovaj film donosi novu svežinu i neke vrlo uzbudljive prizore i ideje.
Barker u svojim delima često iskazuje svoju fascinaciju grotesknim i čudovišnim, prožetim sa ljudskim manama, slabostima, ali i stremljenjima, željama i žudnjama. Ideja koja se provlači kroz sve filmove iz ovog serijala u duhu je poslovice da onaj ko traži đavola, taj ga i nađe. Rešavanje kocke je svestan čin prizivanja, ali ono što demoni donose nije uvek baš ono što prizivač priželjkuje, jer ono za šta čovek ima neki svoj naziv, za onostrane entitete uglavnom znači nešto sasvim drugačije.
Mnogo se pisalo o verskim interpretacijama "Gospodara pakla", lakomislenoj prodaji duše i neraskidivom spoju čulnih zadovoljstava sa kaznom i fizičkim bolom. Ovi demoni zovu se Kenobiti, što je blisko latinskom nazivu za bratstva iz samostana. A u neku ruku oni to i jesu, inverzija ovozemaljskih, koji prizivača primaju u svoje redove tako što mu sakate telo tako da on bude promenjen, pretvoren u nešto čoveku čudovišno, ali istovremeno i fascinantno. Što se toga tiče, brojne se paralele mogu povući sa sve češćim i društveno prihvatljivim telesnim modifikacijama, bodi-artom (poput tetovaža i pirsinga), pa ako ćemo pratiti tu logiku, i estetskom hirurgijom.
Danas više nije neuobičajeno videti ljude sa prstenovima u proširenim ušnim resama, recimo, pa nije ni čudno što je za razliku od mnogih drugih ponovo ispričanih priča, dobro ispao baš "Gospodar pakla" sa svojom ikonografijom crne kože i metala prožetih kroz tela onih koji teže nečemu drugačijem.
Još jedna bitna stavka je i sado-mazohistička ikonografija, kao i ideja da se do najviših spoznaja, ali i uživanja dolazi putem bola. I tu se najčešće iskušenici sapliću, jer ono što od Kenobita dobiju nije ono što misle da će dobiti, a jedini način da se iz toga izvuku zapravo je igranje po njihovim pravilima. U najnovijem filmu se neminovnost sudbine svakog ko krene ovim putem i ne krije.
Gospodar(ka) pakla otvoreno kaže da jednom pređeni prag znači samo prelaženje sledećeg praga i da tu nema nazad. Poput dekadenata iz dela markiza De Sada koji streme sve snažnijim nadražajima, i ovi su "istraživači udaljenih regiona iskustava i krajnjih granica osećaja". Zastrašujućeg, ali i sjajno zamišljenog izgleda, ovaj Pakao je nešto sasvim drugačije, sa jakim utiskom gledanja u onostrano.
Žarko želevši zadovoljstva i moć, glavni negativac smatra da će razgovarati sa bogom, ali mu se ukazuje geometrijski oblik - izduženi oktaedar, unutar koga ga čeka neumitna sudbina, u nečemu za šta više nije jasno da li je vanzemaljska tehnologija ili nezemaljski hladni pakao.
Novi "Gospodar pakla" snimljen je u Srbiji - Beograđani će prepoznati lokacije i nejasno je zašto radnja nije ostavljena ovde, jer Beograd ne liči na Masačusets. Čak i enterijeri su strogo lokalni, istočnoevropski, ali ajde... Američki kritičari se ne žale.
(Kurir.rs)