Podnaslov: Pas demantovao vest, malo ćeranja komendije nije naodmet pre nego što pređemo na ozbiljnije stvari. A stvaru su vrlo ozbiljne, Visoko Mesto samo malo preteruje kad kaže da je situacija gusta, da se pritisci (svih boja) pojačavaju i da je tačka pucanja blizu.
Trezveniji analitičari - u koje ne ubrajam moju neznatnost - još davnih dana su ukazivali da će se „politika četiriju stubova spoljne politike“ jednoga dana Srbiji obiti o glavu. Jeste ta politika - čija autorska prava pridržava JexS i njegov trust pilećih mozgova, od početka bila kao kosmodisk - dakle neučinkovita i smešna, ali je delovala. Stubovima, naime, bilo ni iz džepa ni u džep, a nama bilo zauvar.
Solidne države - pogotovo one najmoćnije - mnogo su skromnije od Srbije. One se po pravilu oslanjaju na samo jednu politiku - sopstvenu - čije magistralne pravce ne menjaju bez preke potrebe. One najsolidnije ne menjaju ih nikad. Kao i sve na ovom svetu, svaka od tih politika ima svoje dobre i svoje loše dane, svoje uspone i padove, ali se od „zacrtanih“ politika u ozbiljnim zemljama ne odustaje. Kao što ni mi - nemajući nikakvu politiku osim „nedavanja“ - ne odustajemo od Kosova, sve u nadi da će nam ga jednoga dana vratiti najčvršći stub naše spoljne politike, Matuška Rusija.
Voditi politiku tuđim politikama isto je što i mlatiti gloginje svojim qwrzem. U takvim situacijama tuđe politike pokupe gloginje, a nama ostane izranjavan qwrz. Pisac neće da kaže da male zemlje poput naše mogu opstati bez oslonca na neku moćnu zemlju ili savez, ali hoće da kaže da moraju da se opredele za samo jednu i da onda guzeljaju po bespuću povijesne zbiljnosti deleći i dobro i zlo sa izabranicom svog spoljnopolitičkog srca.
Sva četiri stuba naše spoljne politike od početka su znala da je srpsko kobajagi oslanjanje na svakog od njih nemoguća misija, ali su se, svaki iz svoje računice - Moskva zbog NIS-a, Vulina i još koječega, Peking zbog unosnih poslova, SAD i EU iz svojih razloga - folirali da su pouzdani partneri.
Ko zna do kada bi to tako guzeljalo, da ne izbi rat u Ukrajini, grdno sudilište posle koga će - ako uopšte ikada završi - politička mapa sveta izgledati bitno drugačije. Pitanje od 1.000.000.000.000 evra je: đe ćemo mi biti tune? Ishod rata je zasad neizvestan, ali jedna stvar je sigurna: gde god da budemo, biće nam gore nego što je sada, a ni sada nije bajno.
Zašto? Zato što nam, kome god se priklonili carstvu, niko neće verovati i svak će nas gledati ko smrdljiv sir. Zapad zato što smo mesecima odugovlačili sa uvođenjem sankcija Rusiji - koje možda i ne uvedemo - a Rusija zato što se nismo svrstali uz nju i poslali četničku diviziju u ispomoć na ukrajinsko ratište.
Ruski TV Pinkovi i Hepiji već uveliko napušavaju Visoko Mesto, nikoga, međutim, ne treba da zavara to što SAD i EU još uvek govore pomirljivim tonom - i oni misle u dlaku isto što i ruski Marići i Sarape, Solovjev i Margareta Simonjan. Ne bio ja u našoj koži.