ERA OJDANIĆ BIO NA METI RAZBOJNIKA SA IBARSKE, JEDVA SPASAO ŽIVU GLAVU Pevaču stavili ŠRAFCIGER pod grlo, evo kako im je pobegao
Pevač Era Ojdanić osim glasom, publiku godinama unazad osvaja i svojim neposrednim stavom, izjavama i atmosferom koju napravi na svakom nastupu, međutim, bilo je i neprijatnih situacija,
Naime, 1991. godine Era je otkrio da je kao mlad muzičar doživeo neprijatnosti na Ibarskoj magistrali. Prvi put je bio na meti razbojnika, a drugi put je nadrljao zbog svoje reputacije veštog ljubavnika.
- Bio sam mlad i neiskusan kada sam kao harmonikaš počeo da radim u nekadašnjoj ''Čergi'', motelu koji tada jož nije bio moj. Jedne prohladne jesenje večeri, društvo se bilo nešto ranije razišlo, a gazda najavio fajront. Ostala su još samo dva mladića koji su se požalili da nemaju prevoz, te su me zamolili da ih prevezem do benzinske pumpe u Lipovačkoj šumi - počeo je tada priču za Sabor:
- Tada sam vozio fiću i ne razmišljajući mnogo o tome šta su mi predložili, krenem, po svom običaju, da pomognem ljudima. Čim sam seo za volan, momci su se po već unapred dogovorenom planu rasporedili na sedišta - jedan na ono pored mene, a drugi na zadnje. Posle samo stotinak metara vožnje, onaj što je sedeo otpozadi, iznenada je izvadio ogroman šrafciger i stavio mi ga pod vrat. Rekao je zapovednički: ''Sad ćeš da nas voziš kud ti mi kažemo, mamicu ti. Ne mrdaj, budi miran i vladaj se kako mi kažemo, da ne bi bilo svašta!
- Sine mi šta može da mi se dogodi i krenem sa svojom taktikom. Napravim se lud, kao da nemam pojma o onome što smeraju i kao da uopšte nisam primetio šrafciger i odgovorim mu: ''Ići ću, vala, kud god vi kažete, i meni je, boga mi, dosta i rada i sviranja.'' A u glavi sam već bio skontao kako ću da se izvučem iz ove, za mene katastrofalne situacije - pričao je on tada:
- Bacio sam pogled na sat. Bilo je već oko tri po ponoći. Na putu magla i mrkla pomrčina. Nijedno vozilo da naleti, da mi bar ublaži napetost. Sve je izgledalo bezizlano. Odlučim da kad stignemo blizu milicionerske patrolne kućice otvorim vrata i izletim. Bili smo još u Lipovačkoj šumi. Vozio sam polako smanjujući brzinu uz obrazloženje: ''Magla je, ljudi, ništa ne vidim! Videte li vi šta ispred?''
- S obzirom na to da sam taj kraj odlično poznavao, te i mesto gde se nalazi kućica sa milicionerima, krišom sam levom rukom uhvatio bravu, a desnom držao i dalje volan. I, pedeset metara od kućice, u jednom trenutku, otvorio sam vrata i bacio se na levu stranu puta, a auto pustio da se i dalje kreće. Srećom, zaustavio se u obližnjem kanalu s mojim noćnim razbojnicima. Osećajući bolove u telu, uleteo sam u milicionersku kućicu. Čuvari reda su bili baš zadremali. Kad su me ugledali izbezumljenog, pretrpali su se više i od mene. Dok sam im objasnio šta se zapravo dogodilo i otkud ja tu - razbojnici su se iskobeljali iz mog razlupanog fiće i pobegli u šumu, bez traga. Nikad ih više nisam sreo - otkrio je Era, a onda ispričao i drugu situaciju u kojoj se našao:
- Pre, otprlilike, dvadesetak godina, muzicirao sam u restoranu ''Odmor'' na Ibarskoj magistrali. Poznavali su me gosti po tome što sam želeo svakom ko uđe u kafanu da udovoljim, ili na neki drugi način, pogotovu kada su u pitanju one koje sam oduvek voleo i koje još isto merom voli, te ''proklete'' druge naše lepše polovine.
- Moj kolega Dragiša Simić, zvani Runda, iz Valjevske Mionce, družio se i radio sa mnom. Istina, nije bogzna koliko lep frajer, kao što sam ja, naravno, ali su ga istom merom volele žene kao i mene. Sećam se kao da je juče bilo, te divne večeri, koju su nam ulepšale dve zgodne devojke. Bogzna kako su sve vreme bile raspoložene i vesele, oduševljavale se i divile se meni i Dragiši. A nas dvojica smo im zauzvrat pevali, padali na kolena i ispijali čaše u njihovo zdravlje - prisećao se Era:
- I, negde pred fajront, krenuli smo polako u ljubavnu ofanzivu. Najpre smo se zavodljivo gledali i pomalo držali za ruke, a onda smo im nas dvojica predložili i da se malo te noći družimo. Prihvatile su to bez ubeđivanja i pozvale nas kod njih u stan na kaficu. Stanovale su blizu Kališa, u ulici 7. jula, na petom spratu. Broja zgrade se ne sećam. Čim smo ušli, devojke su zaključale vrata, izvadile ključ iz brave, sakrile ga u duetu: - Sad ste naši! Skidajte se!
- Pa dobro, majku mu, otkad se to zove kafica?!
- Ne brini, Ero, biće i kafice. Nego, čula sam da ste vas dvojica pravi švaleri na magistrali, e, pa sad se, gospodo i pokažite!
- Meni se kosa digla na glavi. I ambijent je bio za moja shvatanja nekako morbidan. Po zidovima su bile islikane ogromne orlušine sa zastrašujućim kljunovima i kandžama, a nameštaj stari, od pre hiljadu godina. Iz otomana su virili i ispadali federi. Prošetao sam stanom i snimio situaciju. Izašao sam na terasu i bacio pogled dole. U onom očaju došlo mi je da se bacim sa sprata, ali je dole zjapio zastrašujući ponor, a gore neumoljivo nebo. Jedino mi je ostalo da maštam da se odnekud stvori mini helikopter i poveze me u nepoznatom pravcu - sećao se Ojdanić:
- E, Ero - pomislim - što te snašlo, snašlo te, pa sad dok ne svane ćuti i trpi!
- Vratio sam se u sobu i krenuo da na fin način ubedim ili prevarim devojke da nam otključaju, ali nisam uspevao. I uzalud beše sva moja nada da ću se pre zore izvući odavde. Moj kolega Dragiša se bolje od mene snašao. Pao je u zagrljaj svoje devojke, dok sam ja ludeo kao ljuta guja. Dolazilo mi je i da od muke zaplačem. Negde pred zoru, naslonio sam se na jedan iščupani feder, okrenuo stražnjicu zidu, i zaspao. Trgnem se iz sna negde oko pet i skočim. Ponovo stanem da preklinjem ovu što je trebalo da bude moja da nam otvori vrata.
- Ne, dragi švaleri, najpre ćete da popijete kaficu, uostalom, zato ste i došli - rekla je jedna.
- Kakva kafa, samo mi još kafa fali! Nije mi ni do čega! - mislio se Era, a onda mu je svanulo kada su im oko šest časova otvorile vrata.
- Zgrabili smo obojica svoje blejzere koje smo bili okačili o raf iza vrata i izleteli, najzad, na slobodu. Osetili smo svu lepotu i čar slobodnog disanja. Krenuli smo autom prema centru... Kad, vidim ti, moj ti se kolega nešto ućutao i prebrojava neku siću. Sevne mi kroz glavu - naša zarada?! I ja i on smo ih stavili u džep blejzera. Sada su i moji i njegovi džepovi bili prazni.
- Opelješiše nas ove dve do gole kože - izustim napokon. - Ali, ni za kakve pare ne bih više kroz ona vrata pakla.
- A one najmanje pola godine neće morati da rade. Uostalom, kad je ljubav u pitanju, pa makar i ovako baksuzna, pare su sitna stvar, jer ja ni dan danas kad prođem ulicom 7. jula ne desi se da se ne setim te burne noći iz mladosti rane - zaključio je pevač.
Kurir.rs
Bonus video: