Prekjuče se od srca nasmejah kad u tekstuljku Dijane Vukomanović u Danasu naleteh na (istinitu) anegdotu iz 1953. o ex Yu diplomati u Parizu, koji je na pitanje zapadnog novinara kako komentariše smrt druga Staljina ko iz puške odgovorio: „Zna drug Staljin šta radi.“
Bio je to jedan baš onako diplomatski odgovor. Evo i zašto, što bi rekla moja omiljena žutara,Blic. Da je, recimo, ex Yu diplomata izrazio duboko žaljenje za Staljinom, na to bi se popreko gledalo u Beogradu - pičvajz sa SSSR-om je na vrhuncu, Goli otok još radi - s druge strane, da se diplomata uzradovao nad Hazjajinovom smrću, Beograd bi ga još poprekije gledao jer je Staljin ipak bio vođ međunarodnog komunističkog pokreta.
Iako diplomatski uvijen, odgovor nije bio sasvim neiskren. Elite zemalja sa one strane takozvane gvozdene zavese - na kojoj ćemo se, kako stvari teku, ubrzo naći, iako smo ‘53. bili s druge strane - bile su čvrsto uverene da će Staljin, ako se baš i ne pokaže besmrtnim, bar poživeti dovoljno dugo da Amerika i Engleska postanu zemlja proleterska.
Kako da ex Yu diplomata poveruje da je Staljin mrtav, kad je i Hruščovu i kompaniji, koji su stajali pored samrtne postelje, trebalo nekoliko sati - zli jezici kažu i dana - da prihvate činjenicu da je Staljin mrtav. Kad su činjenicu konačno prihvatili - zaigrali su kazačok pored Hazjajinovog leša. Bio je to „narodni odisaj“ na ruski način.
Bilo je to zlatno doba Hladnog rata, zvezdani trenuci dijalektičkog materijalizma. Kada čak ni velike države smrti nisu bile slučajne, stihijske, kada se verovalo, tj. podozrevalo, da Staljin i smrću hoće nešto da postigne, u najmanju ruku da iskuša lojalnost saradnika. Da, bilo je to vreme kad su svetski državnici - bar na papiru - i mrtvi znali šta rade, a došlo je vreme u kome ni živi ne znaju kud udaraju.
Gornja sumorno-komična razmatranja navela su me na sumorno-komične spekulacije na temu kako bi se odvijao rat u Ukrajini da umesto Putina u Kremlju još uvek sedi Staljin. (Kamo sreće da je tako, pomisliće mnogi penzionisani zastavnici).
Evo do kakvih sam zaključaka došao. Pre svega nikakvog rata - osim možda protiv Amerike i Engleske - ne bi bilo. Staljin ne samo što Krim nikada ne bi poklonio Ukrajini - i time Putinu dao povod za rat - nego nikada ne bi dozvolio nezavisnost Ukrajine, niti bi Ukrajini padalo na pamet da je traži.
Dotle je bivši dijalektički materijalista - sada pravoslavni mistik - V. V. Putin u pravu. Odatle nadalje je dibidus u krivu. On, fakat, razmišlja kao Staljin, ali „nema visinu“ da deluje kao Staljin. Da je Staljin na Putinovom mestu, on bi - na radost naših penzionisanih zastavnika - rat vrlo brzo dobio. Na ovaj način. Posle prvih neuspeha, postreljao bi komandujuću garnituru generala. Druga garnitura bi mnogo bolje radila. A tek treća, a tek treća...