Internet nasilje postoji dugi niz godina, a problemi koje takav vid nasilja donosi nikako ne postaju manje strašni. Već smo mnogo puta čuli za fatalne ishode sajber nasilja, a evo kako da je jedna devojka uspela da se izbori sa problemom sajber nasilja.
- Uzimam list iz sredine velike sveske u nameri da napišem oproštajnu poruku. Ne mogu više, iscrpljena sam i umorna. Ne znam šta dalje da radim i kako da se borim, ovo predugo traje! Plačem! Ne želim to da uradim, ali ne mogu više. Zaista ne mogu! Okrećem se oko sebe, posmatram svoju sobu, uramljene slike na kojima se smejem, kao da to nisam ja. Ponovo prelazim sve u glavi… Ne mogu dalje. Boli me što ostavljam one koji me vole, ali koji su nemoćni da mi pomognu. Plačem zbog njih, ne zbog sebe. Odjednom zvoni telefon, zovu s posla. Zamenili su mi smenu iznenada, i trebalo bi hitno da krenem na jedan sastanak i zamenim kolegu. Brišem suze. Završiću sve kad se vratim - ovim rečima za „Blic“ prošle godine je započela tridesetčetvorogodišnjakinja iz Beograda, koja je pre nekoliko godina bila žrtva Internet nasilja zbog čega je, kako kaže, nameravala i sebi da oduzme život.
- Nije bitan povod, nekome sam postala trn u oku. I ništa ne bi bilo problematično niti bi mene toliko povredilo, da je to što su ti ljudi govorili istina. Sada sam mnogo zrelija i posmatram iz druge perspektive, ali tada, to je bilo strašno. Naravno, bilo je tu još popratnih problema i razočaranja, ali ovo je bilo okidač. Kada vam neko uzme privatnu fotografiju, pa ispod te krene da piše o vama sve najgore, netačno, neistinito, iz dana u dan, u kontinuitetu… Šta da radite? U redu je prijava, u redu je postupak, ali kad gadosti i laži odu u etar, poželite samo da nestanete, jer ne možete neprekidno objašnjavati „lažu, lažu, lažu…“- rekla je žena.
Prema njenim rečima, sajber nasilje trpela je zbog revanšizma i osvete, a svoju priču iznela je javno da bi skrenula pažnju na to da se mora stati na put sajber nasilju, a posebno ju je vest o smrti jutjuberke Kristine Kike Đukić, vratila u ružnu prošlost sa kojom je morala da se izbori.
- Mnogo mi je žao devojke. Ne znam šta je tačno uzrok smrti, ali Internet nasilje je nešto strašno, kome god se ono događalo - ispričala je.
Ona je mesecima trpela kako je vređa jedna manja grupacija ljudi koja je orkestrirano krenula „u napad“ na nju. U početku je ćutala i trpela, a onda kada su joj se jednog dana ukočili mišići vrata, ramena i lica, odlučila je da pomoć potraži od porodice i bliskih prijatelja, ali i da pokrene pravni postupak.
- To je išlo iz dana u dan. Sve je bilo javno. Ljudi su počeli da se pitaju šta je istina a šta nije. Jedino oni koji su mi bliski znali su da ništa od tih gnusnih laži nije istina. Po ceo dan sam se samo pravdala i objašnjavala kako nije tačno, negirala… Nisam mogla da jedem, da spavam, da obavljam posao valjano, plakala sam po ceo dan. Smršala sam, mišići su mi se od stresa ukočili. Bila sam senka. Od nekad vesele devojke postala sam leš koji hoda. Bolelo me je to što su govorili laži o meni, a u životu sam se mnogo namučila da postignem i izgradim nešto. Ali, svako polazi od sebe. Veruje da na sve šta su oni spremni da su i drugi ljudi spremni. U jednom momentu, nisam mogla više da izdržim taj pritisak pa sam pomišljala da sebi oduzmem život - otkrila je svoju borbu.
U takvim momentima najvažnije je biti okružen bliskim ljudima koji će biti podrška, naravno, bolje je imati i podršku psihologa.
- Ko bi se setio psihologa kada ti se život raspada? Kada po ceo dan odgovaraš i pravdaš se. Kada te ljudi koji to čitaju a poznaju te, obasipaju pitanjima, šta je od toga istina što se piše na društvenim mrežama. Kada ne znaš kako da zaustaviš sve to… Ne jedeš, ne spavaš, pod sedativima si jer su ti mišići ukočeni od stresa. Na posao sam odlazila bukvalno puzeći, jer morala sam da radim, jer ako sama ne zaradim, neće niko umesto mene. Imala sam pomoć kolega i večno sam zahvalna svima, ali…. Jednog dana, jednog dana je „prekipelo“, sela sam i uzela da napišem oproštajno pismo, bila sam odlučna jer ovo ludilo neće stati. To je afekat, samo padne mrak i želiš da nestaneš.
U momentu dok se spremala da napiše oproštajno pismo, i možda ode na put bez povratka, zazvonio je telefon i posao ju je odveo na drugu stranu.
- Na tom sastanku, bili su i neki od njih. Bilo je mučno gledati ih. Želela sam da pobegnem, ali posao je posao, i morala sam biti prisutna. Tamo sam se susrela sa jednom osobom koja mi je i pomogla i skrenula mi pažnju, jer u suprotnom onesvestila bih se. Kada sam došla kući, trebalo je najpre završiti s poslom, uraditi neku analizu sa tog sastanka, a onda da se vratim onome što sam započela. Međutim, nakon nekoliko sati rada, bila sam previše umorna, da sam i zaboravila šta sam nameravala ranije tog dana. Legla sam da spavam - priča ona.
- Sutradan, sunce se probijalo kroz roletne, trebalo je ustati i spremiti se za posao. Pogledala sam prazan papir i umesto oproštajne poruke, napravila sam plan za taj dan. Posle toga, malo po malo, borila sam se i izborila s tim. Ali, da je bilo teško, jeste. Najvažnije u tim momentima je podrška porodice, prijatelja, kolega, partnera ili bilo koga drugog. Motivacija za napred mnogo znači, i da sam tada završila započeto, danas me se niko ne bi ni sećao. A život, život je jedan i moramo se boriti i tražiti podršku od svih, a treba biti svestan da se nekada i čuda dešavaju. Svakoga dana ponavljam svima koji su mi pomogli tada, koliko sam im zahvalna, i još jednom apelujem da ljudi traže pomoć, da kucaju na sva vrata, i da niko i ništa nije vredno takvog čina - poručuje devojka koja se izborila sa Internet nasiljem.
(Kurir.rs/Ženablic)
Bonus video: