U jesen 1941. ustanici su u okolini Kraljeva izveli brojne sabotaže, da bi zajedničke jedinice partizana i četnika, koordinirane iz zajedničkog štaba u Drakčićima, 4. oktobra zauzele vojne položaje na svim prilazima gradu. Uz podršku artiljerijskih oruđa, ustanici su započeli s napadima na Kraljevo.
Racija
Kao odgovor na akcije snaga pokreta otpora, Franc Beme je uveo „mere pokajanja”, prema kojima za svakog ubijenog nemačkog vojnika treba streljati 100 civila, a 50 za svakog ranjenog.
Nemci su prvo zatvorili radnike i službenike Fabrike aviona, a onda otpočeli s hapšenjem civilnog stanovništva. Radnici i službenici fabrika, železničari i racijom sa ulica pokupljeni građani zatvoreni su u lokomotivskoj hali u krugu Železničke radionice, „lageru”.
Ostalo je jedno svedočanstvo iz tog doba:
„Kad su u okolini Kraljeva vođene bitke, nemačke vlasti u Kraljevu počele su da isteruju stanovnike iz njihovih kuća, sa ulica i radnih mesta i da ih zatvaraju u logor koji se nalazio u dvorištu Fabrike vagona. Čete nemačkog Vermahta išle su od kuće do kuće i izgonile iz njih sve muškarce počev od 14-godišnje dece do 60-godišnjih staraca i još starijih. Sve te građane vodili su u manjim grupama kroz grad, s rukama podignutim na glavu, potom u većim grupama, i tako su ih saterivali u logor Fabrike vagona...”
Vanredno stanje s prekim sudom uvedeno je u Kraljevu 15. oktobra, a istog dana je počelo streljanje talaca.
U grupama po 100 iz lokomotivske hale su dovođeni pred mitraljeze vojnika 749. pešadijskog puka 717. posadne divizije, od kojih su dve trećine činili Austrijanci. Taoci su naterani da kopaju rovove, ne sluteći da će to postati njihove rake.
Jedan od preživelih, Marko Slomović, ovako je svedočio:
„Vrata od hale se zatvoriše i mi ostasmo napolju. Bilo nas je oko 100. Pokazaše nam gomilu alata i narediše da svako uzme ašov, pijuk ili lopatu. Tada nas postrojiše po trojicu i pod stražom povedoše uz prugu prema Ložionici. Zaustavili su nas na velikoj ledini, obrasloj žbunjem, u krugu Železničke radionice... Nemci su nam rekli da ne kopamo rovove prema sredini već samo okolo, tako da je sada ono što smo kopali predstavljalo veliki kvadrat na čiju smo sredinu bacali iskopanu zemlju. Primetio sam ispred nas nekoliko mitraljeskih gnezda... Sve nade u život odjednom su pale u vodu... Neki su izleteli iz našeg stroja i na nemačkom počeli da objašnjavaju da imaju malu decu... jedni su mirno čekali da im mitraljeska zrna prekrate život. Drugi su počeli da grde Nemce, da ih psuju, proklinju. Mitraljeski rafali prekinuli su sve to...”
Do 24. oktobra
Streljanja nenaoružanih civila trajalo je do 24. oktobra 1941. godine. Kustosi Narodnog muzeja Kraljeva utvrdili su broj od 2.190 ubijenih „ljudskim likom i imenom žrtve”. Ukupan broj streljanih, dakle, veći je od ovog.
General Beme je 20. oktobra 1941. izdao dnevnu naredbu u kojoj je pohvalio nemačke jedinice koje su u Kraljevu učestvovale u masovnom zločinu:
„Svim oficirima, podoficirima i ljudstvu koji su učestvovali u ovim uspešnim poduhvatima odajem priznanje. Napred na nova dela. Beme.”
Momčilo Petrović