Ono što je nemačka vojska uradila u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine predstavlja jedan od njenih najvećih zločina u Drugom svetskom ratu. Iako je te jeseni u Srbiji izvršeno nekoliko teških odmazdi nad nedužnim stanovništvom, streljanje u ovom gradu uzdiglo se do simbola svih tih stradanja.
Prvo je 10. oktobra glavnokomandujući okupacionih snaga u Srbiji general Franc Beme objavio je da će za svakog ubijenog nemačkog vojnika biti streljano sto, a za ranjenog pedeset talaca.
Napad na kolonu
Zatim su partizani - ostaće nejasno da li su uopšte znali za ovu naredbu - 16. oktobra 1941. kod sela Ljuljaci, na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, napali nemačku kolonu. Ubili su devet, a ranili 27 vojnika. Jedan od njih kasnije je podlegao povredama. Mrtvih je bilo i među partizanima.
Majoru Paulu Kenigu, nemačkom oficiru s najvišim činom u Kragujevcu, dostavljena je naredba da za odmazdu strelja 2.300 ljudi.
Streljanje je otpočelo u nedelju, 19. oktobra, u kragujevačkim selima Maršiću, Mečkovcu (danas Ilićevu) i Grošnici, jer su, kako su Nemci govorili, bila „leglo bandita”. Tog dana ubijeno je 415 ljudi, ali je to bilo nedovoljno, pa je odlučeno da se streljanje nastavi u Kragujevcu.
Odmah uveče grad je blokiran, a u ponedeljak, 20. oktobra, izvršeno je hapšenje više hiljada građana. Skoro da niko nije ni pokušao da pobegne, plašeći se posledica za svoje porodice, ali i zato što su Nemci vešto slagali da se sve to radi radi zamene ličnih karata. Taoci su zatvoreni u četiri topovske šupe, na periferiji grada.
Taoci za svaki slučaj
Ujutro, u sedam sati, 21. oktobra Nemci su počeli da ih iz šupa u grupama odvode na streljanje. Do dva sata posle podne sve je bilo gotovo - u dolinama Erdoglijskog i Sušičkog potoka ležalo je ubijeno više hiljada ljudi.
Višak uhapšenih pedantni Nemci pustili su kućama, zadržavši 250 ljudi kao taoce „za svaki slučaj”, i 200 ljudi koji su narednih dana sahranjivali streljane. Mi danas raspolažemo podacima da je 21. oktobra streljano 2.264. Među streljanima bilo je oko 300 mladića i đaka srednjih škola, ali i Roma, čistača cipela, mlađih od 15 godina. Najmlađi je imao 11 godina.
Streljanje je preživeo 31 talac. Poslednji od njih preminuo je 2018. godine.
Nisu samo Nemci krivi
Nezaslužena smrt od starosti Marisava Petrovića
Kad je 20. oktobra 1941. u Kragujevcu prošao prvi talas hapšenja talaca koji će biti streljani, građane koji su izbegli nemačku raciju po gradu su kupile patrole 5. dobrovoljačkog ljotićevskog odreda, kojim je komandovao Marisav Petrović.
Ljotićevci su preuzeli zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Batinajući ih, doveli su do topovskih šupa, gde su bili zatočeni ostali Kragujevčani, i tu ih s Nemcima - kojima je samo brojno stanje bilo važno! - razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Na ovome će posle rata, sve do današnjih dana, revizionisti istorije graditi svoju odbranu Marisava i ostalih ljotićevaca: navodno su mnoge izveli iz streljačkog stroja. Jesu, ali su ih zauzvrat namirili drugima!
U monografiji „Poruke streljanog grada” Branislava Božovića, piše da su ljotićevci za razmenu davali „veliki broj Cigana, s kojima su postupali kao s robljem”.
Novinarka Jovana Gligorijević, koja se kragujevačkim streljanjem posebno bavila, piše da su pokušaji da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura „završeni neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana.”
Marisav Petrović 1945. uspeo je da pobegne na Zapad. Umro je tek 1974. u Minhenu od starosti...
Sećanje na žrtve
Veliki školski čas
Kraj spomenika streljanim đacima i profesorima u Šumaricama održana je tradicionalna manifestacija Veliki školski čas, s koje je još jednom poslata poruka mira i obeleženo sećanje na streljane građane. Kraj spmenika u Šumaricama tradicionalno su prvi venac položili učenici Prve kragujevačke gimnazije, a zatim predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić, potpredsednica Narodne skupštine Snežana Paunović, gradonačelnik Kragujevca Nikola Dašić i predsednica Ustavnog suda Snežana Marković. Na Velikom školskom času izvedena je poema „Zemlja” pesnika i dramskog pisca iz Novog Pazara Enesa Halilovića, u režiji Petra Stanojlovića.
Šta se desilo s nemačkim oficirima
Zločin bez kazne
Streljanjem u Kragujevcu rukovodio je više nego revnosno major Paul Kenig, iz 717. divizije. On je preživeo rat, a šezdesetih godina je istraga protiv njega obustavljena. I onda mu se gubi trag.
Paul Hofman, koji je komandovao zloglasnom 717. divizijom, proveo je tri godine u zarobljeništvu, a potom živeo u Nemačkoj i ni od koga nije uznemiravan. General Beme je uhapšen i prebačen u Nirnberg. Kad je postalo izvesno da će biti isporučen Jugoslaviji, maja 1947. izvršio je samoubistvo skokom sa četvrtog sprata u istražnom zatvoru. Generalfeldmaršal Vilhelm List, koji je u Nirnbergu bio osuđen na doživotnu robiju zbog nezakonitih „akcija odmazde”, pomilovan je već početkom pedesetih.
Momčilo Petrović