Memorijalna šetnja od Brusa do Kopaonika prvi put održana je pre šest godina, po uzoru na slične manifestacije, kao što su Cerski i Kolubarski marš, a u čast više stotina žrtava potkopaoničkog kraja u Drugom svetskom ratu.
"Nema zdrave zemlje ni naroda koji s ponosom ne neguje svoje narodno sećanje. Zdrav nacionalizam, koji je normalan i poželjan, je dobrodošao svuda i mi se kao društvo tome moramo da vratimo. Zdrav nacionalizam nije isključujući, on je naprotiv uključujući, a srpski narod je to delima svedočio. Primeri Andrića, Selimovića, Nušića, Vinavera i mnogih drugih najbolje to svedoče. To su ljudi koji rođenjem nisu bili Srbi, ali su svojom voljom i delima bili ponosni Srbi i pripali samovoljno srpskom kulturnom klubu a mogli su drugačije. Svako ko želi, može o tome da se osvedoči. Ili kako reče čuveni Duci Simonović, patriotizam bez svesti o kulturno istorijskom nasleđu je čist primitivizam. To se vidi na stadionima i u crnim hronikama, kaže idejni tvorac Bruskog marša dr Aleksandar Milutinović, kardiohirurg po zanimanju.
Organizator Bruskog marša je Udruženje građana za zaštitu prirode i negovanje srpskog nasleđa "Rajko od Rasine" iz Brusa uz pomoć ljudi dobre volje koji se identifikju sa ovom idejom. Pre svega to su lokalne porodične firme i osvešćeni pojedinci sa svih meridijana.
Na maršu je bilo oko 150 učesnika, a od tog broja 90% čine učenici Osnovne škole "Jovan Jovanović Zmaj" i Gimnazije, obe iz Brusa. Bruski marš je poseban. Trasa je duga oko 21 km i prelazi se visinska razlika od oko 800 m od centra Brusa do Krive Reke. U pohodu su učestovale jedinice lokalnog MUP-a, a veliku pomoć je pružila Opštinska organizacija Crvenog krsta Brusa.
Velika pomoć došla je i od nekolicine nastavnika bruske osnovne škole (Veroljub Milutinović, Srba Šindić, Sanela Kljajić i Tatjana Đolić) i od meštana Krive Reke, koji uvek srdačno dočekaju goste i organizuju posluženje. Školarci se uvek pokažu na svom nivou, dostojanstveno učestvuju u povorci. Posebnu zahvalnost organizatori odaju parohu krivorečkom, ocu Marku Rakonjcu za službu i doček učesnika marša.
"Trasa Bruskog marša ide preko Kobilja, Velike Grabovnice do Krive Reke, gde se kao cilj postavlja mirnodopska žrtva za stradale pretke bez kojih naš život nije moguć. Na licu mesta možete biti u crkvi u kojoj su streljani bili ubačeni pa minirani. Možete videti mesto odakle je mitraljez kosio. Možete se pomoliti u crkvi koja se toga radi pominje i u 'Deobama' Dobrice Ćosića i koju su sagradili Srbi koji su napustili svoje Kosovo i Metohiju u vreme velikih seoba. Iz razloga istih zbog kojih i danas napuštaju. Možete doći i shvatiti da kako nekada davno, tako i danas, zlo je isto i Srbi stradaju pre svega zato jer su Srbi a ne zbog ničeg drugog. Trebamo se poučiti od istoriozofa, pokojnog Žarka Vidovića, koji je i te kako znao da objasni koliko je važna svest o zlu. A učiti svoj narod i čuvati ga od zaborava ne sme biti prevedeno u u'grožavanje' bilo čije", kaže Milutinović.
Zašto organizujete Bruski marš u oktobru svake godine, pitali smo organizatora?
Činjenice u vezi stradanja Krive Reke i podkopaoničkih sela oktobra 1942. su užasavajuće. Zvanično 311 civilnih žrtava (od bebe u kolevci do osamdesetogodišnjaka) u Krivoj Reci, a ukupno oko 700 u celoj akciji. Zločine su počinili pripadnici SS divizije “Princ Eugen”, sastavljene uglavnom od banatskih folksdojčera. Vojnu silu činili su i delovi 9. Bugarske pešadijske divizije i nešto Rusa belogradejaca. Na pravcima gde su bili Bugari i Rusi, bilo je neznatno žrtava, čak su i štitili ponegde narod.To je prva akcija ove jedinice, lično je rajhsfirer Hajnrih Himler došao u Kraljevo da izvrši smotru.
Kodno ime je Operacija Kopaonik sa ciljem neutralisanja Rasinskog četničkog korpusa (nasuprot zvanicnom narativu, partizana u to vreme u Srbiji nije ni bilo te je borba cetnika ciljano sklanjana iz fokusa). Vojnici majora Dragutina Keserovića probili su se kroz obruč gotovo bez žrtava. Zbog aktuelnih odmazdi 100 za jednog, Srpske snage nisu želele da uđu u sukob da ne bi provocirali uništenje ljudi po doktrini generala Draže Mihailovića.
Vojno, za sile Osovine, ova akcija bila je neuspešna. Ceh su platili nedužni civili. Nekoliko dana trajao je krvavi pir u Krivoj Reci (gde je prethodno bio Četnički štab). Stradalo je svo stanovništvo, sem onih koji su bili u župskim poljanama i u Botunji u berbi grožđa.
Ovaj potez im je služio kao model i upozorenje potlačenom narodu, šta čeka bilo koga ukoliko poželi promenu stanja. Operacija je izvedena sa izuzetnom okrutnošću i sadizmom u likvidacijama - paljenje živih, miniranje zatvorenih u crkvi, odmazda i prema jednoj svadbi koja se zadesila u selu (mladoj odsečena ruka a ostavljena u životu). Ceo događaj je izuzetno propraćen, sa slikama, u nemačkoj štampi onoga vremena i to je bio “pozitivan” primer ophođenja folksdojčera prema domaćem stanovništvu.
Kriva Reka je jedno od 5 najstradalnijih sela (gledano procentualno u odnosu na broj stanovnika) u čitavom Drugom svetskom ratu. Najstradalnije selo su svakako Prebilovci.
Milutinović nam je izdiktirao sudbine poznatih aktera Ravnogorskog pokreta.
- Pukovnik Dragutin Keserović, streljan od zločinačkog komunističkog režima pozavršetku rata, mesto sahrane njegovih ostataka i danas je nepoznato. Major Čedomir Pantović je streljan takođe 1947. godine u okolini Jošaničke Banje.
Poznate su i sudbine poznatih aktera pripadnika sile Osovine. Glavnokomandujući divizije Artur Martin Fleps streljan je od Rusa u okolini Arada, septembra 1944. g. Pukovnik August Šmithuber, jedini od 4 ratna komandanata divizije, je osuđen i streljan u Beogradu 1947, iako je bio najkraće na njenom čelu, ali je bio prisutan kao komadant puka. Pukovnik Franja Korda, nekadašnji starešina JKV pre Drugog svetskog rata, smatra se da je bio, zbog poznavanja jezika, glavni na terenu, ali je njegova sudbina nepoznata i ostao je nekažnjen.
Zvanično nije bilo pripadnika NDH u Krivoj Reci, ali u narodu je ostalo sećanje o ljudima u tamnim uniformama i kao takvo živi. August Mejsner, jedan od najsurovijih podanika H. Himlera, organizator formiranja ove zloglasne divizije, specijalista za brutalne zadatke, obešen 1947. g. u Beogradu nakon suđenja. Ričard Kazerer, komadant bataljona, učestvovao u Krivorečkom stradanju, nepoznate je sudbine i nekažnjen. Petar Panev, komadant bugarskih snaga, učestvovao u ovoj odmazdi, nepoznate sudbine i nekažnjen.
-Milutinoivić naglašava da moramo poštovati pretke da bi bili ponovo onaj narod koji je zadivio svet opstavši i zbacivši turski jaram. Narod slobodarskog duha, visokog morala i mnogočlanih porodica. Narod Tesle, Pupina, Sv. Vladike Nikolaja Srpskog, Cara Dušana, Lazara...
-Živimo bez mržnje i loših misli ali pamtimo, da nam se ne bi opet dogodilo. Jer takva društva koja ne vezuju nit umrlih, zivih i nerodjenih ne funkcionišu.
Svako mesto u Srbiji ima nažalost povod koji može da se pretvori u ovakve i slične konstruktivne događaje i to je naša dužnost kao potomaka. Posebno bi bilo lekovito osvetliti, obeležiti i dostojno tretirati mesta koja su nastala kao posledica komunističkog terora (često Srba komunista) nad Srbima (učenim, veleposednicima, domaćinima, sveštenstvom, ostacima Ravnogorskog pokreta) u Srbiji po uspostavljanju vlasti, u periodu 1944 – 1946, pa i kasnije, često i bez suda.
Da nam se bratoubistvo zbog bilo koje ideologije više nikad ne ponovi, jer posledice osećamo i danas nepokajani i gordi, zaključuje dr Aleksandar Milutinović.
Kurir.rs/Ž. M.