Risto Vidaković je fudbaler kojeg u Srbiji oni stariji pamte kao igrača Crvene zvezde, a oni mlađi kao asistenta Havijera Klementa u reprezentaciji Srbije.
Risto Vidaković proteklih godina radio je kao fudbalski trener po egzotičnim zemljama poput Hondurasa, Filipina, Maldiva, Indonezije i Malezije, iako je malo nedostajalo da pre nekoliko godina postane prvi strateg Betisa. Trenutno je slobodan, uživa u Madridu u porodičnom domu sa suprugom i porodicom čekajući poziv za posao.
Građanski rat u bivšoj Jugoslaviji prekinuo je mnoge brižne živote, tako i Rista Vidakovića u Sarajevu. Bio je član "bordo tima" sa Koševa. Prisetio se Risto kako je sve počelo u Sarajevu te 1992. godine.
- Ekipa je bila u Beogradu. Igrali smo protiv Crvene zvezde. Ostao sam u Sarajevu zbog povrede. U petak naveče sam izašao u grad sa društvom, a sutradan, u subotu smo planirali da odemo negdje na ručak. Izlazimo i vidimo da je grad skroz prazan, nema nikoga na ulici. Išli smo prema Baščaršiji, ulicom Vase Miskina. Došli smo do katedrale i videli da ima mnogo milicije. Krenuli smo ka njima, ali i oni ka nama. Pitali su nas: “Gde ste krenuli?”, a mi smo rekli na ćevape. Kad će jedan milicioner: “Kakve ćevape?! Počeo je rat!” Vratili smo se kući, upalili televizor i videli šta se dešava - počeo je Vidaković priču za Glas Srpske iz Banjaluke.
Potom je objasnio kako je završio u Crvenoj zvezdi.
- Ostao sam u Sarajevu i čekao da se malo smiri situacija. Nisam znao šta će se desiti, koliko će trajati rat. Svi smo mislili da će se sve brzo smiriti. Ostao sam na kraju mesec dana, pa je Dragan Džajić kontaktirao sa Boškom Prodanovićem, koji mi je bio trener u juniorima Sarajeva. Pitao ga je za mene, ako ikako mogu da izađem da dođem do srpske teritorije, da će neko doći po mene i da će me odvesti u Beograd. Problem je bio kako izaći iz grada, jer su barikade bile na sve strane. Preko nekih prijatelja, taksijem sam se prebacio do Pala, gde sam imao najveći problem, jer su hteli da me mobilišu, s obzirom na to da nisam imao nikakvu dozvolu. Imao sam prijatelja koji je radio u vojsci i on me je u vojnom vozilu odvezao do granice.
Otkriva Risto da ga je u isto vreme tražio i Partizan, iako su u Zvezdi zamislili da baš on bude zamena za Duška Radinovića.
- Pre te frke oko rata, prvi je sa mnom kontaktirao Partizan. Ivica Osim je hteo da me dovede u Humsku, pa sam pregovarao sa Nenadom Bjekovićem. Pričao sam posle i sa Džajom. Sezonu 1991/92 je trebalo da završim sa Sarajevom, pa onda da odem u jedan od dva beogradska rivala. Zavisilo je samo ko će se dogovoriti sa Sarajevom. Nažalost, došao je rat. Zvezda je reagovala prva i otišao sam tamo.
Nije mu bilo kao u novoj sredini, posebno što je bio omalovažavan od strane tadašnjeg trenera, Milana Živadinovića.
- Živa je bio stara škola trenera, ali to više ne prolazi. Mi smo ga istrpeli. Bio je interesantan. Imao je priču. Recimo ja sam se uvek bunio kod njega. I kad god se pobunim, on mi kaže: “Šta se ti izbeglico stara buniš, dobro smo te primili da te spasimo. Nemoj da te vratimo”. Uvek nas je savetovao da se lepo oblačimo, odelo, kravata i te fore. Ne pita se džaba kad obučeš odelo, koga si krenuo da prevariš.
Danas pokojni Živa voleo je da gostujući u TV emisijama priča da je u Zvezdi radio za svinjske polutke, međutim Vidaković kaže da nije bilo tako.
- Ta priča je malo izbačena iz konteksta. Zvezdini računi su bili blokirani, kao i svima iz tadašnje Jugoslavije, ali plate su bile redovne. Sećam se da u moje vreme plate nisu kasnile ni dana. Doduše situacija je bila komplikovana. Isplaćivali su nas u dinarima, pa smo morali juriti na Zeleni venac da menjamo pare, da kupimo nemačke marke. Tada je bila neviđena inflacija. U jednom danu ljudi su prestali da menjaju cene, jer nije imalo smisla. Recimo ujutro naručite kafu, dok vam donesu račun, druga je cena. Ljudi su držali cene u markama. Dok primiš platu i dođeš do prvog dilera izgubiš recimo 200 maraka. Međutim, mi fudbaleri smo u to vreme bili privilegovani u odnosu na recimo profesore, doktore. Iskreno, nismo osetili tu krizu. Recimo bila je kriza za gorivo. Imali smo svoju pumpu, tačnije pumpadžiju, koji je navijao za Zvezdu, pa nam je davao preko reda gorivo. Igrati u Zvezdi nije bilo strašno koliko se priča.
Risto Vidaković je iz Crvene zvezde otišao u Betis u Španiju, gde je doživeo tešku povredu ligamenata. Zbog te povrede propustio je Svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. godine, iako je trebalo da igra za Jugoslaviju. U Srbiju se vratio deceniju kasnije, kada je bio pomoćnik Špancu Havijeru Klementeu, tadašnjem selektoru.
Risto Vidaković izneo je i zanimljivo mišljenje o tome šta očekuje od Srbije na Svetskom prvenstvu u Kataru.
- Ne očekujem mnogo. Ovo dosad što su uradili je veliki uspeh. Dugo momci igraju zajedno. Normalno je da igraju sve bolje. Oni su sad na vrhuncu. Imaju dobrog selektora, koji je harizmatična ličnost, neko ko im je bio potreban kao vođa. Imaju i dobru atmosferu. Imaju veoma tešku grupu. Švajcarska i Brazil su ozbiljne ekipe. Ako prođemo u drugi krug, za mene je to ogroman uspeh - zaključio je Vidaković.
Kurir sport/Glas Srpske