MUSOLINI JE STVORIO FAŠIZAM: Inspirisao Hitlera da počini najveće zločine u istoriji
Nakon Marša na Rim, kojim su crnokošuljaši blokirali celu Italiju, osnivač Nacionalne fašističke partije 29. februara 1922. dobio je mandat da sastavi vladu. Dučeov dolazak na vlast promenio je Evropu i svet
Fašizam je najveće zlo s kojim se čovečanstvo susrelo. O tome dovoljno govori podatak da je od 70 do 85 miliona ljudi izgubilo život u Drugom svetskom ratu, do kojeg su doveli upravo fašizam i njegova još izopačenija varijanta - nacizam.
Danas je tačno 100 godina otkako je to zlo došlo na vlast, pod palicom osnivača fašizma Benita Musolinija u Italiji, a zatim se kao pošast raširilo Evropom i uvelo Stari kontinent u najgori period u njegovoj istoriji.
Nova Italija
- Benito Musolini prvi put je privukao pažnju nacije 1912. kao lider radikalnog krila Italijanske socijalističke partije, protiveći se se saradnji s Ðolitijem i njegovom Libijskom ratu. U skladu sa svojim levičarskim principima, Musolini se u početku zalagao da Italija ostane neutralna u Velikom ratu. Međutim, već 1915. uključio se u Intervencionistički pokret, gde se sreo s futuristima, radikalnim nacionalistima i konzervativnim liberalima. Od 1915. Musolini se svrstao uz nacionaliste, smatrajući da je nacija mnogo jača politička sila od klase. Ali Musolini nikad nije izgubio prezir prema političkom i privrednom establišmentu. Na njega su uticali revolucionarni sindikalisti i, poput njih, postao je ubeđen da će nacionalizam proizvesti pokret koji će moći da dokrajči buržoaski liberalizam i stvori novu Italiju - piše Kevin Pasmor u knjizi „Fašizam”.
Kako navodi, rat nije doneo nacionalno ujedinjenje, već je samo pojačao klasne i rodne sukobe. To je 1919. kulminiralo paralizom vlasti.
Izbori
- Do tog trenutka Musolini je bio nebitan. Njegov „Fascio di Combattimento”, osnovan u Milanu 23. marta 1919, regrutovao je nešto bivših vojnika, sindikaliste i futuriste. Program je kombinovao nacionalizam s republikanizmom, antiklerikalizmom, ženskim pravom glasa i socijalnom reformom, a ideja vodilja bila je mobilizacija muškaraca i žena, radnika i zaposlenih, seljaka i zemljoposednika u sekularnoj nacionalnoj zajednici. Fašisti nisu dobili skoro nikakve glasove 1919, ali 1921, kada je agitacija među radnicima i seljacima dosegla vrhunac, počeli su da pridobijaju ljude. Posebno je poleteo u regionima gde je bilo nereda zbog poljoprivredne zemlje, a mladi pripadnici ruralne buržoazije počeli su da se priključuju u velikim brojevima. Fašističke jedinice počele su nasilnu kampanju zastrašivanja katolika i socijalista u kojoj su stotine njih ubijene. Do 1922. fašisti su preuzeli kontrolu nad administracijom u mnogim ruralnim oblastima i do kraja godine imali su četvrt miliona članova - navodi Pasmor.
Osnovna ideja fašizma ogledala se već u njegovom imenu. Nastao je iz termina fascio, što je značilo snop pruća sa sekirom, simbol iz antičkih vremena čije značenje je bilo jednostavno: jedan prut je lako slomiti, ali snop pruća može da slomi sve pred sobom. Gomila i brutalna sila bili su fašistički recept od samog početka.
Štrajkovi i nasilje
Socijalisti su tokom avgusta 1922. organizovali antifašističke štrajkove širom zemlje. Musolinijev odgovor na to bila je pretnja državi da ili zaustavi štrajkače, ili će sami fašisti smiriti stvar „kao branioci reda i zakona”. Izbili su ulični sukobi i sve je kulminiralo Maršom na Rim, kada su od 24. do 28. oktobra crnokošuljaši Nacionalne fašističke partije krenuli ka prestonici Italije.
- Naš program je jednostavan: mi želimo da vladamo Italijom - poručio je Musolini pred 60.000 fašista na mitingu u Napulju.
I posle samo nekoliko dana njegov program je ostvaren - kralj Vitorio Emanuele III dao mu je mandat da sastavi vladu, iako je u parlamentu imao manjinu. Ova promena i dolazak jedne tada potpuno nove ideologije na vlast odjeknuli su celom Evropom. Maršom na Rim bavila se i beogradska štampa tog vremena.
Vojni poredak
- Prema vestima iz Milana, fašističke trupe kreću se u vojnom poretku prema Rimu. Železnice su u njihovim rukama i ne primaju nikakve putnike. Svi vozovi su prepuni fašista, koji dolaze na stanice u potpunoj ratnoj spremi. Cela Italija nalazi se na ratnoj nozi i liči potpuno na dane mobilizacije za evropski put. Juče su fašisti rasturili po celoj Italiji proklamaciju kojom pozivaju celokupnu vojsku da stane na njihovu stranu. Svim oficirima, kako se iz pouzdanog izvora saznaje, zapretili su poverljivo osvetom ako budu vodili trupe protivu njih. Građanstvo se drži u najvećoj povučenosti i pokazuje se apatično. Socijalisti i komunisti su se povukli i do sukoba dolazi samo na pojedinim mestima između žandarmerije i fašista. Iz Rima javljaju da je kralj poverio Musoliniju mandat da sastavi novu vladu, pošto je (Antonio) Salandra odbio - pisao je list Vreme u tekstu „Pobeda fašista u Rimu: Musolini sastavlja kabinet” na naslovnoj strani 30. oktobra 1922.. I tadašnja Politika je prostor na naslovnoj posvetila događajima u Italiji, ali s naslovom „Fašistička pobuna”.
- U Italiji je izbila neka vrsta fašističke revolucije. Mada su u toj zemlji odavno stvoreni svi uslovi za jednu ovakvu avanturu i mada su mnogi incidenti poslednjih dana pokazivali da je ta avantura vrlo moguća, ipak događaji koji se odigravaju u Italiji predstavljaju donekle jedno političko iznenađenje. Počet s malim sredstvima i s jednim ograničenim ciljem, fašistički pokret dobio je za kratko vreme široke razmere i neobičnu snagu. On je postao jedna velika politika i nacionalna sila u Italiji. Moglo se s razlogom verovati da će ta sila doći u sukob s drugim socijalnim i političkim snagama koje drže tu zemlju. I zbog toga, kao što smo napred kazali, moglo se, opet s razlogom, očekivati da će se iz tog sukoba roditi jedna fašistička revolucija - navodi se u tekstu.
Neodlučnost vođe
Pobeda Musolinija i njegovih crnokošuljaša nije bila potpuna. Te 1922. imali su tek nekoliko predstavnika u vladi, iako ju je on predvodio. Ali je ideja bila da s vremenom preuzmu vlast.
- Musolinijeva revolucija posle dolaska na vlast bila je postepena. Skoro dve godine Musolini je delovao kao običan premijer, u koaliciji s nacionalistima i liberalima. Njegova vlada zalagala se za konzervativnu politiku u mnogim oblastima. Stalno je postojala opasnost da se crnokošuljaši, paravojska fašističke partije, otrgnu Musolinijevoj kontroli. Mnogi od njih zahtevali su „drugu revoluciju” kako bi dobili poslove i plodove promena. Njihov Marš na Rim doveo je do nasilja u kom je bio sedmoro mrtvih pre nego što ih je Duče izveo iz grada. Kad god su mislili da Musolini „normalizuje” stvari, oni bi mu to stavili do znanja. On je nekad pokušavao da ih smiri, a nekad mu je pritisak bio koristan. Zahvaljujući njima i pritisku na izborima 6. aprila 1924, njegova lista dobila je 64,9 odsto glasova. Nakon toga, Musolini je imao vlast u parlamentu i formalni legitimitet, ali njegov režim teško da je bio „normalan” - navodi Robert Pakston u „Anatomiji fašizma”.
Kako dodaje, taj period je trajao do ubistva Ðaloma Mateotija, vođe socijalista, koje su izveli upravo crnokošuljaši.
- Ljuti zbog navodne neodlučnosti svog vođe, 33 konzula Fašističke milicije, kako je Duče nazvao crnokošuljaše, 31. decembra 1924. došlo je kod Musolinija sa ultimatumom: ako ne uništi opoziciju, oni će to da urade i bez njega. Musolini je presekao i 3. januara 1925. obećao oštru akciju. U naredne dve godine, tokom kojih je bilo više pokušaja atentata na Musolinija, fašistički parlament je donosio zakone koji su do 1927. pretvorili Italiju u jednopartijsku diktaturu - napisao je Pakston.
Ratni neuspeh
Uspostavljanje potpune vlasti dovelo je i do vojnih akcija.
- Uspon Hitlera omogućio je da Italija, sama nedovoljno jaka, traži promenu Versajskog sporazuma. Musolini je prvo bio sumnjičav prema nemačkom ekspanzionizmu, posebno jer je u Italiji bilo delova s brojnom nemačkom manjiinom. Međutim, uskoro je postalo jasno da Italija može da se širi samo u savezu s Nemačkom i na račun britanskih i francuskih interesa u Mediteranu i Africi. Italijanska armija započela je invaziju na Abisiniju 1935, borila se uz trupe Franciska Franka u Španiji 1936-1939. i okupirala Albaniju 1939. Sledeće godine Italija je učestvovala u napadu na Francusku, 1941. napala je Grčku i krenula ka Egiptu. Italijanska ratna avantura nije bila impresivna. Mase nisu želele da se bore. Nemačka pomoć bila je neophodna za spasavanje Musolinijevih trupa. Saveznici su se 1943. iskrcali u Italiji i Fašistički veliki savet i kralj odlučili su da sklone Musolinija s vlasti. Duče je uhapšen, ali su ga spasle nemačke trupe. Do kraja rata bio je šef marionetske Republike Salo - piše Kevin Pasmor.
Ekonomski kolaps
Benito Musolini svojim delovanjem i svojom fašističkom ideologijom inspirisao je još izopačeniju verziju fašizma - nacizam, kao i jednog od najopasnijih ljudi u istoriji sveta Adolfa Hitlera.
- Samo u Italiji je fašizam došao na vlast u turbulentnim godinama odmah nakon Prvog svetskog rata. Hitler je, inspirisan Musolinijevim mitovima, pokušao svoj marš. On je 8. novembra 1923, tokom nacionalističkog skupa u pivnici u Minhenu, pokušao da otme vođe bavarske vlade i natera ih da podrže puč u Berlinu. Potcenio je vernost vojske komandi i puč je zaustavljen. Hitler je rešio da više ne pokušava da preuzme vlast pukom silom. Njegova prilika došla je sa sledećom krizom - ekonomskim kolapsom tridesetih godina. Milioni ljudi izgubili su poslove, a fašistički pokret je ojačao. Nemački glasači nikad nisu dali Hitleru većinu, ali njegova Nacionalsocijalistička partija Nemačke jeste postala najveća na izborima 6. novembra 1932, a u januaru 1933. on je postao kancelar. Deluje ekstremno, ali ni Hitler ni Musolini nisu došli na vlast pučem. Nisu preuzeli vlast silom, iako su obojica koristila silu da destabilizuju postojeći sistem i obojica su koristila silu da nakon dolaska na vlast svoju vladu pretvore u diktaturu. Nijedan od dva režima nije zamisliv bez terora. Nacističko nasilje bilo je sveprisutno i jasno vidljivo posle 1933. Koncentracioni logori nisu sakrivani, a za egzekucije disidenata trebalo je da se zna. Javnost nacističkog nasilja ne znači da je podrška režimu bila nasilna. Kako je nasilje bilo usmereno na Jevreje, marksiste i asocijalne otpadnike, Nemci su češće bili zadovoljni tim nasiljem nego uplašeni. Ostali su brzo naučili da ćute. Tek na samom kraju, kad su se saveznici i Rusi približili, nacistički režim se okrenuo i protiv običnih Nemaca. Italijanski fašistički model bio je suprotan tome. Musolini je prolio više krvi dolazeći na vlast nego Hitler, ali je posle toga njegova diktatura bila relativno blaga. Glavna vrsta kazne za političke disidente bilo je nasilno preseljenje u udaljena brdska sela na jugu - navodi Pakston u „Anatomiji fašizma”.
Hitlerov uspon predstavljao je još veći problem za Evropu i svet od Musolinijevog jer je on svu nemačku vojnu silu iskoristio da pokrene najveći rat u istoriji, koji su pratili zločini kakve svet nikad pre toga nije video.
(Kurir.rs)