Već 500 godina svetom se upravlja iz Evrope ili SAD: to će se promeniti ali niko nije siguran kako će izgledati izmenjeni svetski poredak, piše za RT ruski analitičar i programski direktor međunarodnog debatnog kluba Valdai Timofej Bordačev.
U daljem tekstu, on navodi:
"Najdramatičniji i najjedinstveniji aspekt sadašnjeg stanja stvari u međunarodnoj politici, činjenica da ne možemo računati na sposobnost jedne države, ili grupe dovoljno moćnih zemalja, da odigraju vodeću ulogu u budućnosti.
To znači da nam je teško da zamislimo ko će moći da natera države da se pridržavaju pravila u spoljnoj politici, i kako se takva pravila uopšte mogu primeniti.
Zaista, pitanje zašto pojedinci, ili u ovom slučaju države, treba da se pridržavaju propisa je najosnovnije u političkoj filozofiji. I pored svih nesavršenosti ideje moći, čovečanstvo još nije izmislilo nijedan drugi način za postizanje takvih ciljeva, čak ni u minimalnim količinama, osim silom.
Tokom poslednjih 500 godina, pravila međunarodne komunikacije su stvorena unutar uske zajednice zapadnih zemalja, prvo u Evropi, pre nego što su se u 20. veku pridružile SAD, dajući moć potrebnu za sprovođenje sistema.
U početku je to učinjeno kroz odnos snaga vodećih evropskih država, kojima se 1762. pridružila Rusija. Nakon što je međunarodni poredak koji je nastao sredinom 17. veka bio na udaru revolucionarne Francuske, kontrola pravila je postala pitanje mala grupa velikih imperija. Oni su, predvođeni Rusijom i Britanijom, porazili Napoleona i 1815. godine stvorili poredak u čijem je srcu bila opšta saglasnost da je pobuna u međunarodnim poslovima neprihvatljiva.
Do kraja devetnaestog veka, politika je postala globalna, ali su evropske sile, uključujući Rusiju, i dalje mogle da kontrolišu ostatak preko grube sile i svoje kolosalne vojno-industrijske superiornosti. Dramatični događaji 1914-1945 doveli su SAD u prvi plan globalne politike, kao lidera zapadne zajednice na globalnom nivou.
Međunarodne institucije, počevši od Ujedinjenih nacija, osnovane su sa primarnim ciljem očuvanja monopolskog položaja Zapada. To je, međutim, zahtevalo pojavu formalnih institucija pravde u formi međunarodnog prava, ili učešće u najvišem telu UN, Savetu bezbednosti, Sovjetskog Saveza i Kine, koji su inherentno bili neprijateljski raspoloženi prema interesima SAD i Zapadne Evrope.
Institucionalna forma dominacije zapadne moći postala je nadmoćna i sada je glavno pitanje da li se ona može sačuvati. Dakle, kolaps pozicija moći SAD i Zapadne Evrope u međunarodnoj politici podrazumeva ne samo promenu rukovodstva, već i reviziju postojećih institucija i pravila na globalnom nivou.
Drugim rečima, ceo formalni međunarodni poredak koji je nastao posle Drugog svetskog rata (a u stvarnosti tokom poslednjih nekoliko vekova) prestaće da postoji.
Zasnovala se na posebnom sistemu prava i privilegija za ograničenu grupu velikih sila, a kasnije su iluziju pravičnosti stvarale međunarodne institucije na čelu sa UN. Upravo je ovaj sistem odigrao ulogu glavnog legitimizacionog principa postojećeg svetskog poretka, iako je u praksi često bio zamenjen sposobnošću Zapada da izvrši odlučujući uticaj na svetska pitanja.
Tako će se kolaps međunarodnih političkih institucija vrlo verovatno pokazati kao posledica nestanka njihove baze moći, čije prisustvo je neosporno već nekoliko vekova. Sada smo svedoci razaranja i formalne i stvarne osnove međunarodnog poretka. Po svoj prilici, ovaj proces se više ne može zaustaviti.
Predstojeći period biće vreme definisanja nove globalne baze moći, a koji će igrači i u kojoj meri postati njen deo, teško je reći.
Ono što je važno jeste da vrhunske države današnjeg vremena – SAD, Rusija, Kina i Indija – nisu bliske jedna drugoj, posebno po vrednostima i razumevanju osnovnih principa međunarodnih pravila. Najveći problem do sada je ponašanje SAD i pojedinih zapadnoevropskih zemalja, koje iz unutrašnjih razloga vode agresivnu politiku prema spoljnom svetu.
Ove države su krenule na veoma zabrinjavajući put kvalitativnih promena u osnovnim stvarima koje čine društvene, rodne i, posledično, političke strukture društva. Za većinu drugih civilizacija ovaj put je izazov i biće odbačen.
Takođe ne znamo u kojoj meri unutrašnji razvoj Zapada zavisi od širenja njegovih ideala, kao u prethodnim periodima. U slučaju da će trendovi koji se pojavljuju na Zapadu, poput revolucionarne Francuske, boljševičkog režima ili nacističke Nemačke, zahtevati ne samo priznanje od drugih, već globalnu ekspanziju, budućnost će postati veoma zabrinjavajuća.
Već sada vidimo da sukob vrednosti koje favorizuje Zapad i temelja domaćeg legitimiteta u nizu zemalja, postaje osnova za zaoštravanje političkih odnosa.
Bilo bi, međutim, pogrešno nadati se da su druge velike i srednje sile koje se suočavaju sa Zapadom potpuno jedinstvene u razumevanju osnova pravde na domaćem nivou. Čak i ako Rusija, Indija, Kina ili Brazil sada pokažu zajedničko razumevanje osnovnih principa „pravog“ svetskog poretka, to ne znači da imaju istu viziju boljeg unutrašnjeg poretka.
Ovo se još više odnosi na države islamskog sveta i druge velike zemlje u razvoju. Njihove konzervativne vrednosti su često u sukobu sa vrednostima Zapada, ali to ne znači da mogu da stvore jedinstvo među sobom.
Drugim rečima, novi međunarodni poredak će po prvi put biti bez pouzdane veze sa domaćim ambicijama vodećih sila, i to je zaista kvalitativna promena u poređenju sa svim istorijskim epohama o kojima smo govorili. Takav fenomen izgleda veoma važan jer nemamo iskustva da razumemo kako će se u takvim uslovima razvijati odnosi među državama.
Gruba sila bi mogla postati jedina relativno opipljiva osnova za uspostavljanje poretka, ali to možda neće biti dovoljno da uslovi koje nameće budu održivi, čak i kratkoročno.
Još jedna jedinstvena karakteristika današnje revolucionarne situacije je da reviziju međunarodnog poretka ne sprovodi jedna ili nekoliko sila – to je sada posao većine u svetu. Zemlje koje čine oko 85% svetske populacije na ovaj ili onaj način više nisu spremne da žive u uslovima stvorenim bez njihovog direktnog učešća. Međutim, njihov otpor se često izražava bez direktne namere i zavisi od mogućnosti moći određene sile.
Ono što sa stanovišta Rusije ili Irana izgleda kao nedostatak odlučnosti u odnosima sa SAD može izgledati kao veliki izazov za Kazahstan ili neku drugu mladu suverenu zemlju – na kraju krajeva, njihov ceo društveno-ekonomski sistem je stvoren da eksploatiše liberalni svet red.
Krhke afričke države, ili bivši sovjetski prostor, daleko su manje sposobne da se ponašaju dosledno od prosperitetnih monarhija Persijskog zaliva. Kina, iako sada druga najmoćnija ekonomska sila, takođe je svesna svojih slabosti. Ali sve ovo ne menja ono najvažnije – čak i ako uništavanje postojećeg statusa kvo bude u obliku meke sabotaže, a ne odlučne vojne akcije, ono ne samo da odražava opšte nezadovoljstvo zapadnim autoritarizmom, već stvara novi poredak, a osnovne odlike ovoga su još neutvrđene.
U narednim godinama, većina zemalja u svetu će nastojati da maksimalno iskoriste slabljenje baze moći međunarodne politike u svom sopstvenom interesu. Do sada, ove akcije predstavljaju konstruktivan sukob, jer objektivno podriva sistem zasnovan na fantastičnoj nepravdi.
Međutim, kako vreme bude odmicalo, blok SAD-EU će oslabiti i zaključati se, a Rusija ili Kina nikada neće biti dovoljno jake da zauzmu njihovo mesto. A u perspektivi narednih 10 do 15 godina, međunarodna zajednica će se suočiti sa problemom zamene monopola moći Zapada novim univerzalnim instrumentima prinude, čija nam priroda i sadržaj još uvek nisu poznati".
(Kurir.rs/RT)