13 GODINA OD UPOKOJENJA PATRIJARHA PAVLA: Poglavar srpske crkve bio je omiljen zbog skromnosti, smatran je živim svecem
Odlazak blaženopočivšeg patrijarha srpskog Pavla pre 13 godina potresao je dušu srpskog naroda.
Čitava zemlja je tog 15. novembra 2009. plakala nakon što je u 10.45 javljeno da se u 95. godini na VMA upokojio jedan od omiljenih srpskih patrijarha, koji je zbog svojih dela i dobrote još za života bio smatran svecem.
Mudro vođenje
Patrijarh Pavle, koji je ostao upamćen po mudrom vođenju crkve u teškim vremenima, ličnoj skromnosti i životu u skladu sa jevanđeljem, od 13. novembra 2007. godine lečio se na Vojnomedicinskoj akademiji. Preminuo je u snu, a sahranjen je četiri dana kasnije u manastiru Svetih arhangela u Rakovici, što je bila njegova lična želja. Kraj njegovog odra u Sabornoj crkvi prošlo je pola miliona ljudi, a stotine hiljada građana su se na ulicama srpske prestonice oprostile od 44. poglavara Srpske pravoslavne crkve.
Rođen je kao Gojko Stojčević 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, koje je tada pripadalo Austrougarskoj, a danas se nalazi na teritoriji Hrvatske. Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje 1948. godine, kada je dobio ime po apostolu Pavlu.
Patrijarh Pavle je od 1990. do 2009. bio vrhovni poglavar SPC, a prethodno je od 1957. godine bio episkop raško-prizrenski.
Malo ljudi zna da je naš pokojni patrijarh Pavle proveo 33 godine u službi na Kosovu i Metohiji, prvo kao predavač u prizrenskoj bogosloviji, a potom i kao vladika raško-prizrenski od 1957. Tokom rada u južnoj srpskoj pokrajini zapisivao je opažanja i utiske kojima je svedočio.
- Poznato je da je u Dečane, ispod ćivota Svetog Stefana Dečanskog, zarad svojih nevolja dolazilo mnogo Albanaca, ponekad čak i u većem broju nego Srba. Desio sam se jednom u porti manastira i čuo razgovor kada je iz crkve izlazio Albanac sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, koji se tu zatekao, upita nesrećnog oca: „Šta ti ovde tražiš od našeg sveca?” „Ja nisam došao ni vašem ni našem svecu”, odgovori Albanac, „već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je on i vaš i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ja, ali ni ti.” Crnogorac ućuta, a Albanac mi priđe da traži blagoslov za dete - pisao je patrijarh Pavle.
Molio se za sve žrtve
Kada je kao vladika boravio na KiM, desilo se da ga je zaustavila naoružana albanska banda ili pripadnici OVK. O samom incidentu se ne zna mnogo, ali se pričalo da su mu zatražili da klekne i pomoli se za postradale Albance. On im je tada smireno odgovorio da se on klečeći moli u crkvi za sve postradale i nevine žrtve bez obzira na njihovu nacionalnost i veru. Tako je nepovređen uspeo da nastavi put.
O životu omiljenog srpskog patrijarha zna se dosta toga. Rano je ostao bez roditelja, pa je odrastao sa tetkom po ocu, koju je mnogo voleo i koja mu je zamenila roditelje. Imao je želju da postane lekar, ali su ga putevi naveli crkvi. Protivio se svakom luksuzu, bio je štedljiv, ali nikako škrt. Priča se da je patrijarh jednom prilikom ispred Patrijaršije video puno luksuznih automobila i upitao čiji su. Kada je dobio odgovor da su to vozila njegovih vladika, patrijarh je uzviknuo: „Bog te video, a čime bi se tek vozili da se nisu zavetovali na skromnost?”
Njegova soba u Patrijaršiji bila je do te mere skromna da je podsećala na monašku ćeliju. Patrijarh Pavle je skoro tokom cele godine bio na postu na vodi, meso gotovo nikad nije jeo, samo ribu veoma retko.
Njegovo službovanje na mestu prvog među jednakim arhijerejima, dugo skoro dve decenije, posebno je obeležilo ratne godine na prostoru nekadašnje Jugoslavije, kada je poručivao da su svi ljudi deca Božja. Osuđivao je svako nasilje i zločine, bez obzira na to ko ih je činio, bez obzira na to kom narodu su činjeni i kojoj veri. Ostaće upamćeno da se krajem devedesetih godina stavio na čelo nekoliko protestnih marševa protiv Slobodana Miloševića.
Mina Branković