Standardna oprema za preživljavanje prvo sovjetskih, a potom i ruskih kosmonauta decenijama je podrazumevala i oružje. Prvo je to bio poluautomatski pištolj „makarov“ s patronama, a kasnije ga je zamenio trocevni pištolj, konstruisan specijalno za kosmičke misije.
Sovjeti su bili jedini koji su naoružavali svoje kosmonaute, što je u drugim zemljama izazivalo brojne nedoumice. Ipak, takva praksa je bila uvedena iz vrlo ozbiljnih razloga.
Neprijatan slučaj
Ulazak kosmičkog broda u atmosferu i njegovo prizemljenje su veoma složen proces, a svaka sitnica može biti fatalna. Pri velikoj brzini kojom se letelica kreće čak i najmanji propusti u paljenju motora mogu u velikoj meri da promene putanju leta, usled čega kosmički brod može da se prizemlji na stotine kilometara od mesta predviđenog za sletanje. Kosmonauti su tako mogli da se nađu negde gde ih niko ne očekuje i da se suoče s raznim neplaniranim problemima i opasnostima.
Upravo se to dogodilo 1965. godine kosmonautima Pavlu Beljajevu i Alekseju Leonovu, po povratku s vrlo uspešne misije „Vashod 2“. Prilikom sletanja izgubili su kurs i prizemljili se u Sibiru, usred šume. Kosmonauti su odlično znali da su suviše daleko od baze i da će morati da noće u tajgi – carstvu medveda i vukova.
Beljajev i Leonov imali su kod sebe jedan devetmilimetarski poluautomatski pištolj, koji, naravno, nije mogao ozbiljno da naudi zveri poput medveda, ali im je ipak dobro došao. Kada su tokom noći zveri pokušale da napadnu kamp, vatreno oružje je bukvalno spasilo kosmonaute. Oni su pucali u vazduh i ti zvuci su oterali životinje.
Posle te priče Leonov se obratio rukovodstvu s predlogom da izrade specijalno oružje za kosmičke letove. Rezultat rada tima sovjetskih inženjera bilo je trocevni pištolj TP-82 ili TOZ-82, u kojem su se koristila dva različita kalibra. U gornjim cevima koristile su se patrone kalibra 40 milimetara, a donja cev je bila narezana i koristila je patrone koje su bile iste kao i za AK-74.
Oružje je imalo pokretni kundak, koji je mogao da se iskoristi i kao mačeta, čija je drška bila udenuta u konstrukciju kao u korice. Pištolj je, takođe, mogao da ispaljuje signalne rakete za poziv u pomoć.
Oružje se veoma dopalo američkim astronautima
TP-82 je postao deo standardnog kompleta za preživljavalje i redovno se koristio tokom sovjetskih i ruskih kosmičkih letova od 1986. do 2006. godine. Pištolj je isporučivan i nekim jedinicama sovjetske vojske, koje su delovale u posebno negostoljubivim područjima.
Čak su i astronauti NASA vežbali da koriste TP-82 tokom obuke u vodama Crnog mora. Američki astronaut Dejv Vulf proveo je u ruskoj kosmičkoj stanici „Mir“ četiri meseca tokom 1997. i 1998. godine i bio je oduševljen tim oružjem koje je okarakterisao kao „veoma precizno i pogodno za korišćenje“
Demokratija u kosmosu
Specijalna komisija je 2007. godine došla do zaključka da je preostala municija za TP-82 potpuno propala. Ona je odavno povučena iz proizvodnje, a umesto nje je u naoružanje uveden standardni poluautomatski pištolj. Sada oružje nije obavezno u kosmosu. Svaki put pred let zvanični predstavnik Ruske kosmičke agencije sprovodi glasanje među članovima posade da bi odlučio da li treba da nose oružje sa sobom. U većini slučajeva oružje se ne nosi.
Naravno, niko nije osiguran od neočekivanih opasnosti i mnogi kažu da na kosmičkom brodu treba da postoji oružje. Stručnjaci, ipak, savetuju da ono bude smešteno u nekom odvojenom delu, kako bi bilo dostupno samo izvan kosmičkog broda.
(Kurir.rs/Sputnjik)
Bonus video: