Jedna stara diplomatska doskočica kaže da kada Amerika kija, svet dobije prehladu. To opisuje uticaj na svetske poslove ove (preko)okeanske sile čija unutrašnja dešavanja i spoljašnje intervencije već decenijama određuju svetske strateške tokove, bez obzira na to da li se radi o trendovima na berzama ili trendovima u preslagivanju sfera uticaja, gde Sjedinjene Države nisu jedina sila koja se pita, kako se to često naivno misli, ali su još uvek dominantna sila bez čijeg se blagoslova ili makar prećutne saglasnosti ništa ne može dogovoriti.
Iako je Amerika odavno prošla cvet svoje strateške mladosti i snage, koji je pao u vreme nakon Drugog svetskog rata i posebno u vreme nakon pada Berlinskog zida, ova (preko)okeanska sila još uvek ima dovoljno „strateških rezervi“ da utiče na svetsku (geo)ekonomiju i (geo)politiku i da u tim procesima ima tzv. „zlatnu akciju“.
Stoga je potpuno prirodno što su američki međuizbori završeni prošlog utorka izazvali pažnju širom sveta, te su o njima dumali svi koji nešto znače u svetskoj politici, od iskusnih analitičara pa sve do ove ili one strane koja navija za ovu ili onu stranu u samoj Americi. Posve prirodno, jer bili su to zapravo međuizbori u svojevrsnoj „skupštini sveta“, jer se u Americi stiču svi lobistički interesi gotovo svih država sveta i inih interesnih grupa, zbog čega je tek prirodno da neke države/grupe misle da će njihove poslove lakše završiti sa demokratama, a neke druge da će im se „posrećiti“ republikanci.
Pa koji je onda bio rezultat američkih međuizbora, koji su uvek najbolji lakmus papir i za naredne predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama? Srpski rečeno, u jednoj od onih naših klasičnih zamumuljenih umotvorina, demokrate nisu izgubile, a republikanci nisu pobedili. Šta to opet, sad, znači?
To znači da još nemamo konačne rezultate, ali se prema većini prebrojanih glasova i pratećih trendova može reći da su republikanci na ovim izborima bili bolji, no ipak ispod ne samo svojih očekivanja već i proseka koji na međuizborima tradicionalno osvaja „opoziciona“ partija koja nema predsednika. Naime, na nekoliko desetina prethodnih međuizbora u SAD stranka koja nema predsednika je u proseku dobijala većinu u Donjem domu Kongresa od 26 mesta i većinu od četiri mesta u Senatu, budući da je američki politički sistem ustrojen tako da teži ravnoteži i formiranju konstruktivne opozicije postojećem predsedniku, kako bi se zapravo najvažnije odluke donosile uz konsenzus obeju glavnih partija. Trenutni rezultati pokazuju da će republikanci biti blizu tog proseka u Donjem domu, ali da će u Senatu biti ispod tog proseka, ako uopšte i uspeju da tamo demokratama preotmu većinu, što sada još uvek nije definitivno jasno i što im nije lako učiniti budući da u Senatu pri izjednačenom rezultatu demokrate zadržavaju kontrolu, budući da imaju potpredsednicu SAD, čiji je glas onda odlučujući.
Sve u svemu, Bajdenova administracija nije platila veliku cenu trenutne nestabilne ekonomske situacije i velike inflacije, te će sledeći predsednički izbori biti ponovo tesni, jer su ovi međuizbori pokazali da je razlika između demokratske i republikanske Amerike još uvek fifti-fifti.
Stoga su ovi izbori bili tek prvo poluvreme utakmice čije će važnije, drugo, poluvreme biti za dve godine.