Nema sumnje da je najnovije povlačenje Vladimira Putina velika prekretnica, piše "Vašington post" i dodaje da je propao njegov plan da promeni režim u Kijevu i razbije međunarodni poredak zasnovan na pravilima oduzimanjem tuđe teritorije. Mogućnost ukrajinske ofanzive koja bi u potpunosti proterala Rusiju sa Кrima postala je izvodljiv scenario.
Putinov ne može da sakrije svoj zbunjeni bes, a nekada gotovo transcendentalna hrabrost ruskog "Oca" nestaje. U nedavnoj tiradi na društvenim mrežama, predsednikov "mozak", propagandista Aleksandar Dugin, citirao je odlomak iz knjige "Zlatna grana" antropologa Džejmsa Frejzera, u kojoj je bog-kralj ubijen zato što nije uspeo da donese kišu tokom suše.
Nije ni čudo što je Amerika pozdravila ponovno osvajanje Hersona kao "izuzetnu pobedu". U međuvremenu, ohrabreni britanski premijer Riši Sunak prikazuje Rusiju kao izolovanu i osramoćenu "odmetničku državu".
Ipak, Zapad bi trebalo da bude oprezan kada je u pitanju prerano proglašenje pobede, navodi američki list. Operativno, poraz Rusije je daleko od sigurnog. Moskva će sigurno iskoristiti svoje povlačenje kao šansu da popuni svoje snage tokom zime i konsoliduje odbrambene linije.
Nastaviće da testira odlučnost Zapada kroz energetske ratove i, možda, prikriveni terorizam. I za svakog Putinovog kritičara u Rusiji koji ove nedelje digne glas, stotine njih će ponavljati da je ovo samo "zastoj". Ako ništa drugo, ruski stručnjaci postaju sve apokaliptičniji, jer pozivaju svoje lidere da "svojim rukama razbiju dekadentno zapadnjačko društvo".
Što je još važnije, svet je još daleko od ujedinjenja protiv Putina. Većina zemalja u razvoju u osnovi ne deli stav Zapada da je invazija na Ukrajinu opasan egzistencijalni trenutak. Dok Zapad vidi rat između reda i haosa, slobode i imperijalizma, stabilnosti zasnovane na pravilima i ekspanzionističke anarhije, veliki broj svetskih lidera vidi bojno polje koje je, ispod magle zapadnjačke oholosti, išarano nijansama sive.
To je na kraju razlog zašto se neke od zemalja koje se okupljaju za ovogodišnjem samitu G20 nisu pridružile međunarodnom osuđivanju Putinove Rusije. Кina ostaje nepokolebljiva u svom odbijanju da osudi invaziju na Ukrajinu.
Nju Delhi je poslužio za podrivanje zapadnih sankcija tako što je pojačao uvoz ruske nafte i nastavio da nabavlja 60 odsto svoje vojne opreme iz Кremlja. U međuvremenu, Saudijska Arabija, najveštija zemlja na svetu u diplomatskom trolovanju Amerike, optužena je da pomaže u finansiranju ruske invazije povećavajući prihode od nafte kroz koordinaciju OPEC+.
Zabrinjavajuće za Zapad, ovo ukazuje na sve veći globalni ideološki ponor, koliko i na različite nacionalne interese. Mnogi svetski lideri su potpuno neprijateljski raspoloženi prema međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima Zapada. Nije tajna da Кina u velikoj meri deli nade Rusije da će se uskoro raspasti "sfere uticaja", omogućavajući Pekingu da proširi svoju vlast nad azijsko-pacifičkim regionom.
Ali fleksibilniji pristup granicama može odgovarati i drugim silama u usponu, od Indije koja teži strateškom širenju u spornom regionu Ladaka, do Turske koja produbljuje svoje uporište u severnoj Siriji. Niti se Vašington nužno može osloniti na demokratije u Americi za podršku – budući predsednik Brazila Luiz Injasio Lula da Silva, južnoamerički levičar stare škole, ima evidenciju napada na američki "imperijalizam".
Drugim rečima, ispod površine navodnog ujedinjenog fronta ključa pobuna, dok se formira pokret nesvrstanih u stilu Hladnog rata. Zapadne elite moraju da preuzmu deo krivice. Već čitavu generaciju, oni se bave dogmatskim verovanjem da će širenje kapitalizma slobodnog tržišta dovesti do toga da svet prihvati liberalnu demokratiju.
Sada se ova vizija srušila, a u Aziji i Africi se stav Zapada pomerio sa ekspanzionističkog na defanzivni. Tamo gde se nekada predstavljala kao prosvetljena civilizacija koja najavljuje utopijsku integraciju svake zemlje u jedan veliki homogenizujući park, sada se skromnije ponaša kao savetodavac koji štiti "globalni poretak" od novog mračnog doba.
Problem je u tome što zapadni kritičari ne osećaju samo slabost već i licemerje u ovoj revidiranoj verziji misije slobodnog sveta. Zapadne elite su optužene za prkošenje poretku zasnovanom na pravilima poslednjih godina, ne samo u invaziji na Irak 2003. i svrgavanju libijskog Gadafija 2011.
Evropa takođe smatra da je teško da sakrije sopstvenu egzistencijalnu krizu zbog poretka koji navodno štiti. EU – regulatorni izdanak liberalnog poretka – nastavlja da se sukobljava sa državama članicama po pitanjima od politizacije domaćih sudova do graničnih provera.
Pobeda u Hersonu može da se poklopi sa simboličnim trenutkom snage za Кinu, a ne za Zapad. Ukoliko Кremlj ponovo eskalira svoju ofanzivu, američke vojne opcije su ograničene. Njen plan da slomi rusku rešenost sankcijama do sada je propao, delimično zahvaljujući velikim deviznim rezervama Moskve, ali i nesaradnji zapadnih saveznika.
Putinova kočnica
Štaviše, Кina, a ne Zapad, drži adut u pogledu sprečavanja nuklearnog napada na Ukrajinu, piše "Vašington post". Najveći faktor koji odvraća Putina je njegov strah da bi predsednik Si Đinping – koji je već prekorio Кremlj zbog nuklearnih pretnji – mogao prozreti njegov blef i zadati fatalan udarac ruskoj ekonomiji uvođenjem ograničenja cena uvoza energije.
Iako je Putin možda na ivici zaborava, takođe je i era zapadne nadmoći. U ovoj fazi, svaka deklaracija o liberalnom trijumfu je čista obmana.
(Kurir.rs/Blic/Washington Post)