Južnoafrikanka Marike Ike Kenard (28) upoznala je dečka iz Srbije u Južnoj Koreji, kada je učestvovala u gejming turniru. Ljubav se desila sasvim slučajno, a nakon tri godine je došla u Srbiju koju obožava.
Danas par živi u Nišu, a ona je oduševljena našom zemljom i ljudima. Aleksandar je Meriki promenio život.
"Došla sam u Srbiju pre četiri godine. Upoznala sam mog dečka Aleksandra u Južnoj Koreji kada smo bili na turniru kompjuterskih igara. Nakon tri godine zabavljanja, postala sam srpska snajka", priča Marike.
Bezbednost koju oseća u Srbiji, kaže, nije osetila nigde.
"Kada sam ga posetila pre 6 godina po prvi put, odmah sam znala da želim da se preselim ovde uglavnom zbog slobode kretanja - tako je bezbedno noću, a ulice su tako prohodne, taksiji su bezbedni, autobusi su čisti. Dakle, bezbednost je bila veliki faktor. Ali ono što me je zaista privuklo bila je toplina ljudi. U svakoj prodavnici i restoranu u Nišu sam dočekana predivno, sve starije dame koje su sedele tu su bile uzbuđene, i trudile se da iskoriste nekoliko reči engleskog koje znaju samo da pokušaju da komuniciraju i pomognu mi. Znala sam da želim da živim u zemlji u kojoj su ljudi topli i gostoljubivi", priča devojka.
Prasetina? Može!
"Osim ljudi, koji su fantastični. Pre nego što sam počela da živim ovde, nisam znala da volim svinjetinu, a sad jedva čekam bilo kakvo porodično okupljanje da se prejedem svinjetine, šopske i punjene paprike", priča kroz osmeh.
Srpska snajka je jedan dan osetila bolove, a onda je primljena u bolnicu gde se, mnogi će se iznenaditi ovim utiskom - "osećala kao u hotelu".
"Počela sam da osećam bol pre nedelju dana, otišla sam u hitnu, dobila lek i ponovo se pojavila nedelju dana kasnije. Prilikom posete lekaru i analizama koje su mi radili, saznali smo da imam cistu na jajniku. Bila sam na niškom odeljenju ginekologije u staroj hirurgiji. Doktori su bili izuzetno dragi, pružili su mi sve što je neophodno jednom pacijentu. Moj srpski nije sjajan, a srećom moj doktor i ja smo mogli da razgovaramo na engleskom dok sam čekala na prijem na odeljenje.
Medicinske sestre nisu govorile engleski, ali su našle način da joj pomognu.
"Nijedna od medicinskih sestara nije govorila engleski i to me je u početku plašilo, ali su bile neverovatne. Govorili su polako, bili su toliko strpljivi jer sam razumela svaku petu reč od onoga što su izgovarale. Mislila sam da je moj srpski odličan, ali sam shvatila suprotno".
Posebnu zahvalnost duguje, priča, sestri Nori koja joj je u bolnici najveća podrška.
"Nora, medicinska sestra koja je bila sa mnom kada sam primljena, verovatno je najneverovatnija osoba sa kojom sam ikada imala posla u ovdašnjem medicinskom sistemu. Čak me je ušuškala jorganom jer nisam navikla na ovakve zime.
Topla voda i čista posteljina, bilo je sve što joj je potrebno.
"Znala sam da mi nije dozvoljeno da snimam video zapise i fotografije, ali sam bila toliko oduševljena koliko je to uredno i bezbedno da sam se osećala, morala sam to da podelim. Mislim da ljudi ovde ne vide medicinsku negu kao ja. Kada ste iz Afrike, uzimate svaki komad lepote i cenite ga. Ovo je bila javna bolnica. Imam osiguranje. U Južnoj Africi, javna bolnica je verovatno najstrašnija stvar sa kojom se neko može suočiti. Ljudi bivaju izbodeni, opljačkani i ostavljeni da spavaju na podovima u hodnicima. Čekanje u hitnoj može lako biti 12 sati. Ovo je bio raj. Imala sam topao krevet, ništa mi nije ukradeno, sve je bilo čisto, ujutru sam se tuširala toplom vodom, sapunom, i najtoplijim sestrama i doktorima koje sam ikada srela".
(Kurir.rs/Telegraf)