Olivija Arecolo dugo je bila rob svog poremećaja u ishrani. Borila se bez pauze sa osećanjem ekstremne gladi i "nije joj bilo dozvoljeno da jede".
Ova 31-godišnjakinja iz Sidneja rekla je da je ubeđena da bi bila srećnija kada bi "samo malo smršala" i "izdržala još jedan dan bez jela". Govoreći za FEMAIL, terapeutkinja za spavanje je rekla da živi sa "ciklonom" u glavi - dok su se njena anksioznost, poremećaj u ishrani i ekstremna glad borili za pažnju.
- Ponekad bih čak i samo popila alkohol, iako ima više kalorija, samo da se malo napijem i zaboravim da sam gladna, rekla je. Većinu dana je intenzivno vežbala u nastojanju da bude još mršavija ili da zaboravi na sve prisutne bolove usled gladi i misli o hrani.
- Ako bih pregurala dan kada mi je bilo dozvoljeno da večeram, mogla bih da naručim šta god želim, pod uslovom da nikada ne izađem iz restorana ili završim sa obrokom, a da se osećam sitom - rekla je.
- Čim bih se osećala sitom, to bi bilo pogrešno. Bilo bi stvarno, jako loše.
Olivijina borba sa anoreksijom počela je kada je imala samo 15 godina. Njeni roditelji su se razvodili i ona je bila shrvana. Takođe se mučila jer je osećala da njen bol prolazi neprimećeno - pa je odlučila da prestane da jede.
- Jasno se sećam toga, želela sam da budem mršava, htela sam to i da postignem. Mislila sam da će morati da obrate pažnju na mene kad sam tako mršava. Morali bi da vide moj bol.
Do 19. godine, Olivija je bila u bolnici. Bila je toliko mršava da je skoro umrla. Oporavak je bio dug i spor, ali je tokom godina Olivija ponovo počela da se oseća normalno.
- Nisam razmišljala o jelu, nisam brinula o tome kada sam jela ili šta sam jela, imala sam zaista dobre godine - rekla je.
Onda kada je imala 25 godina stvari su ponovo počele da se raspadaju.
- Bila sam u nesrećnoj vezi i osećala sam se tako pod stresom zbog posla, samo sam mislila da ako mogu da smršam malo, da budem mršavija onda bih bila srećna.
Ali kada je imala 27 godina situacija je ponovo bila strašna.
- Ljudi bi me pitali da li sam dobro, moja porodica bi me povukla u stranu i pitala šta se dešava, a ja bih im rekla da sam dobro - rekla je.
Ovog puta nije želela da bude viđena, nije želela da bude teret - a ideja da njena porodica i prijatelji moraju da se brinu o njoj bila je zastrašujuća. Takođe se plašila gubitka kredibiliteta kao terapeuta za spavanje – reputacije na kojoj je neumorno radila na izgradnji.
Ali sve je došlo do vrhunca u septembru 2019. godine, kada je videla svoje fotografije kako uživa u danu na plaži na Baliju.
- Izgledala sam kao vreća kostiju, nisam mogla da verujem da tako izgledam. Iako sam shvatila da su stvari loše, želela sam da se izlečim na svoj način. Išla sam na mnogo rehabilitacija, ali sam bila psihički u lošem stanju.
- Došlo je do tačke kada sam pomislio da ću, ako ne dobijem pomoć, okončati sopstveni život. Nakon prethodnog pokušaja kada sam bila tinejdžerka znala sam da to ne želim, da samo pokušavam da pobegnem od nametljivih misli.
U februaru 2021. zatražila je stručnu pomoć.
- Počela sam sa terapijom, jer sam prepoznala da je to jedna od stvari koja mi je pomogla prvi put, i radili smo na tome da polako poboljšamo moje mentalno zdravlje - rekla je ona.
Kada se otvorila na društvenim mrežama, shvatila je koliko joj je važno da podeli svoj „mrak“ kako bi se drugi osećali prijatnije sa svojim. Olivija ima 37.000 pratilaca na Instagramu gde planira da nastavi da priča o svom impresivnom oporavku.
Trenutno je u Turskoj gde nastavlja da leči. Deo tog procesa uključuje nastavak dobijanja na težini.
Veruje da je sada potpuno druga osoba od one koja bi se svaki dan budila u nadi da će se sve završiti.
- Želim da i drugi ljudi znaju da to mogu da urade, da treba da dobiju podršku i da mogu da prođu kroz to - rekla je ona.
(Kurir.rs/Ženablic)
Bonus video: