Parlamentarna diplomatija zaista nije toliko važna, ali neretko ume da bude od neverovatne pomoći, posebno kada se narodni poslanici nađu na skupu na kome se okupljaju poslanici iz svih zemalja članica NATO, kao i onih koji imaju bilo kakav oblik saradnje sa NATO. Tome služe zasedanja Parlamentarne skupštine NATO, gde smo i mi zbog učešća u programu „Partnerstvo za mir“, između ostalog, članovi, doduše bez prava glasa koje imaju samo punopravne članice. No, važno je da se na takvim mestima čuje naš glas, da se čuju stavovi Srbije, da se eventualno nepovoljni akti prema Srbiji ospore i da se ne usvoje. Tako smo i ovog puta radili kao delegacija koja je boravila na jesenjem zasedanju PS NATO u Madridu. Bez obzira na to da li smo deo vlasti ili je u delegaciji neko iz opozicije, suština je bila da smo se zajednički borili za Srbiju i to je ono što je vrlo pozitivno.
Naravno, nisam očekivao da će naše medije nešto posebno zanimati ovaj skup. Mada, svako od nas se uredno trudio da na društvenim mrežama objavi aktivnosti koje smo imali i da pokažemo s kim smo sve imali susrete. E, to je već momenat koji ne mogu da razumem, jer tokom skupa u Madridu obratio nam se premijer Španije Pedro Sančez, dan ranije obratio se ministar spoljnih poslova Španije Hoze Manuel Albarez, s kim sam, kao šef delegacije, dobio priliku da kratko razgovaram i da mu zahvalim za stav Španije u vezi s Kosovom i Metohijom. Inače, na skupu je učešće uzeo i sam Jens Stoltenberg kao šef NATO, pa čak i Volodimir Zelenski, kao predsednik Ukrajine. No, vrhunac svega je bio prijem kod španskog kralja Felipea VI, koji nas je sam, kada je čuo da smo iz Srbije, pozvao da se s njim fotografišemo i izrazio je veliko poštovanje prema Srbiji. Njemu smo takođe zahvalili na čvrstom stavu Španije da ne prizna Kosovo i Metohiju, a to smo te večeri isto učinili prema ministarki odbrane Margariti Robles i predsednici španskog kongresa Meričel Batet.
Sve ovo postavljali smo na društvene mreže, ali, na moje iznenađenje, apsolutno nijedan medij to nije preneo. Postavljao sam u sebi pitanje - kako je to moguće. Kako je moguće da ovako nešto nije važno, jer šta reći kada te španski kralj udostoji makar kratkog razgovora, ali pre svega prijateljskog, a da to našim medijima, nebitno da li su uz vlast ili opoziciju, nije bitno. Da se radi o nekom rijalitiju, nekoj aferi, crnoj hronici, zvali bi neumorno, ali ovo... Za ne verovati, to nije važno.
Ugled Srbije je poslednjih godina toliko porastao, više nismo negativci, već naprotiv, gledaju nas daleko pozitivnijim očima, žele da čuju naše stavove, žele da čuju šta mislimo o krizama. No, samo valjda u Srbiji naši mediji ne žele da čuju i da prenesu nešto pozitivno, jer pozitivna vest izgleda ne donosi čitanost. Posebno razočarenje mi je bilo kada su mediji počeli da nas zivkaju jer su poverovali albanskim medijima sa Kosova u kojima je predstavnik tzv. kosovske skupštine objavio laž kako je usvojena rezolucija koja ide njima u prilog, a kojoj smo se mi protivili. Dakle, bilo je potrebno da Albanci objave nešto da bi nas uopšte neko konstatovao da smo bili na tako važnom skupu.
Gde nestade profesionalizam?