Današnja subota, dan za kulturu, biće posvećena sportu, konkretno fudbalu. Bilo bi doista svetogrđe pisati o nečem drugom u danima opštenarodne žalosti zbog gubitka utakmice od Brazila.
Kao što i vrapci, koji se često zacenjuju od smeha u kolumninom off-u, odlično znaju, moja neznatnost ne mari mnogo za sport, pogotovo za fudbal. Ali u danima evropskih i svetskih (a naših) prvenstava ipak obraća pažnju na fenomenologiju masovnih izliva patriotske histerije koji prate takva „sportska dešavanja“.
Ni tema naše današnje kolumne, utakmica Srbija-Brazil, nije bila izuzetak od decenijskog pravila, koje će, kao i ognjišta, verovatno postati vekovno. Nije Špengler džaba pisao da diletanti brkaju mobilizaciju i pobedu. Po ko zna koji put su je pobrkali. Kao i nebrojeno puta ranije, utakmica sa Brazilom je dobijena unapred.
Ali nije to bila - kao na kraju što nije ni bila - samo pobeda u jednom fudbalskom meču. O, ne, u podrazumevanu pobedu nad Brazilom - takođe po diletantskom običaju - danima su učitavani i osveta otetog Kosova, prestiž Srbije i čast pravoslavne vaseljene. (Srbija je, naime, jedina pravoslavna zemlja na Mundijalu, još jedan povod za silni ponos.)
Da bi sve teklo po gubitničkom protokolu, u pobedonosnu medijsku patku poverovali su i igrači reprezentacije i (nešto manje) selektor Piksi. A nema boljeg recepta za poraz - ne samo u fudbalu - od uverenja da si unapred pobedio, da je stvar sudbinski rešena i da samo treba istrčati na teren (ili povesti rat) i verifikovati istorijsku pobedu. (Slično se i Putin zajebao u računu, ali naša današnja kolumna nije posvećena geopolitici, nego fudbalu.)
E sad, ako istrčiš na teren sa sertifikatom izdatim kod tabloida da si već pobedio, počinješ da gubiš istog momenta - otprilike u 15. minutu igre - kad protivnik, u datom slučaju Brazil, pokaže da i on namerava da pobedi. Kao što je glatko i pobedio, a Srbija u četvrtak uveče ostala kao popišana. Na sreću, propišavala je i kiša, pa se nije videlo koja tečnost je u pitanju.
U pokušaju kontrole štete, nepotpisani analitičar Sportala, moje omiljene žutare Blica, napisao je, citiram: „Utakmica je izgubljena, ali nije sramota izgubiti od reprezentacije koja je sinonim za fudbal“. Odmah iza te rečenice - da bi izbegao krivičnu prijavu za veleizdaju i autošovnizam - analitičar je dopisao sledeće: „Iako očigledno inferiorni u odnosu na ‘selesao’ od prvog minuta, ‘orlovi’ su uspevali da odole sat vremena igre“. (Vrapci iz off-a: malo li je?)
Kao da u prethodnoj rečenici nije napisala da su „orlovi“ bili očigledno inferiorni u odnosu na „selesao“, majka Blicove fudbalske invencije je napisala da su „orlovi“ utakmicu izgubili zato „što su prestali da veruju u čudo“. To bi se možda moglo i nadoknaditi verom u kralja i otadžbinu, ali „orlovi“ su se - saglasno analitičaru - „odrekli i identiteta izgrađenog kod Piksija“. A to već nije samo gubitak utakmice, to je krivično delo protiv naroda, države i Piksija.