Kakvo Kosovo, kakve svetinje, srce Srbije su zadružne, seoske i periferijske prodavnice, tj. klupe (alternativa: prazne gajbice) na kojima složna braća cevče mlako pivo (hladno dođe isto što i promaja) i bistre domaću i međunarodnu politiku. Te prodavnice (i njihova klijentela) moji su univerziteti.
Iako sam, prema raširenom mišljenju patriotskih intelektualaca, „odnarođen“, kad god sam boravio na selu i odlazio u kupovinu - a često sam boravio (i boravim) - uvek bih posedeo pola sata-sat pred zadružnom prodavnicom, cevčio pivo sa širokom narodnim masama i pomno osluškivao vox populi. Jedina vidljiva kulturološka, je li, razlika između mene i širokih narodnih masa bila je temperatura piva - mase su pile mlako, ja hladno, tačnije - ladno.
Sad me slušajte pažljivo. Tokom decenijskih ispredzadružnih pivskih seansi ustanovio sam da nema nikakve bitne razlike između onoga što na večne srpske i geopolitičke teme govore ispijači mlakog piva pred zadružnim prodavnicama i onoga što na iste teme govore patriotski akademici, profesori univerziteta, doktori nauka i pjesnici.
Ako se poneka razlika i nađe, ona ide u korist zadružnih ispijača piva. Pitoreskniji su nekako. Slikovitiji. Rečitiji. Manje mrsomoude. A to što i oni nisu patriotski doktori nauka, univerzitetski profesori i akademici, posledica je triju jedino mogućih razloga: 1. ili nisu imali sreće ili 2. nisu imali vezu (SANU), il’ su, što reko Džordž V. Buš, 3. imali pravi, pošten posao.
Davnih godina, dok još nisam pio pivo - bio sam, čini mi se, u sedmom razredu - pred periferijskom prodavnicom užičkog trga pred. „Gradina“, čuo sam (i za sva vremena memorisao) sledeći razgovor trojice složne braće. Jebena stranka u tom razgovoru bio je moj komšija (zaboravio sam kako se zvao) koji je ‘41. otišao u četnike, pa ‘44. okrenuo ćurak naopako i prešao u partizane. Na vreme, fakat, ali na njegovom liku i delu ostala je senka.
„Pa dobro, čoveče“, pitao je komšiju drugi komšija (koji nije bio ni u četnicima ni u partizanima), „šta ti je trebalo da ideš u četnike. Da si odma’ otišao u partizane, sad bi bio šef žel. stanice Vrujci, a ne desetar pruge.“ „Jbg“, odgovorio je komšija, „kod četnika bila bolja ‘rana“ (hrana, prim. prevodioca).
Ta drevna rečenica objašnjava mnoge nedovršenosti, drljavosti, traljavosti i alavosti koje pustoše Srbiju. U Srbiji se politička opredeljenja - kao i pripadnost paravojnim formacijama - ne temelje na čvrstini uverenja ili bar na afektu, nego na kvalitetu hrane koju ovo ili ono političko uverenje (ili paravojna formacija) nudi na meniju.
Jesti se, naravno, mora, kvalitet hrane nije nebitan, ali ako vođen kategoričkim imperativom guzice ideš od političkog kazana do kazana, kazani se zbog navale jedan po jedan isprazne i na kraju moraš da jedeš govna.