BILA JE PRVA SRPSKA LEKARKA IZ NEKADAŠNJE UGARSKE: Negovala je prljave i vašljive vojnike, tad je buktala epidemija tifusa
Marija Vučetić Prita bila je prva srpska lekarka iz nekadašnje Ugarske, druga u Srpstvu, učesnik albanske golgote i nosilac brojnih odlikovanja.
Rođena je 16. aprila 1866. godine u južnobanatskom selu Seleušu, u bogatoj i uglednoj porodici, od oca Đorđa, vlasnik velikog imanja i ugledne trgovačke radnje u Pančevu i majke Mileve, domaćice. Još kao devojčica maštala je da postane lekar, što je u to vreme za žene i sredinu u kojoj je živela i odrastala bilo nezamislivo. Međutim, svoj san je ostvarila. Dok su njene vršnjakinje maštale o dobroj udaji, Marija se školovala i neprestano napredovala.
Kao odlična učenica, završila je osnovnu školu, 1880. godine, a potom i Višu školu za devojke u Pančevu, prvu takvu ustanovu Srba u Ugarskoj, što joj nije bilo dovoljno da upiše studije medicine, jer nije imala položenu maturu, a bez toga nije mogla da nastavi dalje školovanje. To je primoralo Mariju da ode u Cirih i u njemu maturira i upiše Medicinski fakultet Ciriškog univerziteta. Tokom svojih studija pokazala je veliku posvećenost izučavanju medicinske nauke. Zabeleženo je da je bila veoma vredna, da je sve ispite polagala u roku i da se posebno isticala svojim znanjem.
Kako joj je pre polaska u Cirih umro otac, veliku podršku imala je u majci, od koje se oprostila i u volovskim kolima iz sela krenula u svet i u njemu uspela. O tom njenom uspehu ovako su pisale novine — pančevački list „Vesnik“ 28. jula 1893. godine:
„Kao što čujemo, ovih dana promovisana je na Ciriškom sveučilištu gospođica Marija Prita za doktora celokupne medicine. Ovo je prva Srpkinja iz Ugarske koja je postala doktorkom. ” Odlično je govorila nemački, francuski i cincarski jezik, jer joj je otac bio cincarskog porekla.
Po završetku studija otputovala je u Beograd, gde je radila u privatnoj ordinaciji. Udala se 1893. godine za doktora i pesnika Nikolu Vučetića iz Šapca, opštinskog lekara sa kojim je jedno vreme obavljala lekarsku praksu u Šapcu. U tom trenutku, na čitavom slovenskom jugu radila je samo još jedna žena lekar dr Draginja Draga Ljočić, Marijin veliki uzor i podrška.
Sledilo je Marijino usavršavanja u Beču, u kojem je rodila svoje prvo dete Jelicu, a pet godina kasnije u Beogradu dobila je i drugu kćer Dušicu.
Kada su počeli Balkanski ratovi, zamenjivala je muža dok je on bio na frontu, na radnom mestu opštinskog lekara.
Njena požrtvovanost kao lekara i patriote najviše je došla do izražaja na početku Prvog svetskog rata. Prvo je radila u bolnica u Kragujevcu smeštenoj u dve velike kasarne XI i XII pešadijskog puka, prepune srpskih vojnika i zarobljenika obolelih od pegavca.
U njoj je radila sa suprugom dr Nikolom Vučetićem. Rad je bio veoma naporan, bolesnici su danonoćno pristizali i ostavljani da leže u vojničkim uniformama, prljavi, vašljivi, zbijeni na golim podovima po sobama.
Potom je 1915. prešla u rezervnu vojnu bolnicu u Nišu, u kojoj je buktala epidemija tifusa. Borba za svakog bolesnika u ovoj bolnici bila je Marijin prioritet u životu i radu.
Sve strahote Prvog svetskog rata, sa ratnom bolnicom, i svakodnevnu borbu za život ranjenih preživela je Marija zajedno sa kolegama iz čitave Evrope, držeći se požrtvovano i najmanje misleći na svoj život. A na taj put strahota i umiranja, Marija Prita krenula je nakon snažnog prodora neprijatelja sa severa i istoka Srbije koji je uslovio 21. oktobra 1915. povlačenje Moravske stalne vojne bolnice sa više hrane za ljude i stoku nego li bolničkih stvari...
Za vreme povlačenja preko Albanije, na Krfu i Solunskom frontu, Marija je bila požrtvovana kao lekar Niške bolnice.
Pred kraj Prvog svetskog rata preselila se sa porodicom najpre u Italiju, pa u Lozanu, a 1918. godine, gde brine o tamo smeštenoj srpskoj deci.
Godine 1918. odlazi u Tulon, u Francusku, u kome radi kao lekarka tulonskog invalidskog odreda. Tu je doživela porodičnu tragediju, smrt mlađe kćeri Dušice.
Godinu dana nakon smrti mlađe ćerke, 19. jula 1919. godine u svojstvu pratioca invalidskog odreda, vratila se u Beograd, u kome je do 1922. godine radila u Prvoj armijskoj bolnici, sve dok se nije opredelila za rad u privatnoj ordinaciji, u kojoj je lečila bolesnike sve do 1949. godine.
Umrla je u Beogradu 1954. godine, gde je i sahranjena na Novom groblju. Vest o Marijinoj smrti, najstarijoj ženi srpskom lekaru, te 1954. godine objavile su sve dnevne novine u Srbiji.
Bonus video