BRITANSKI NOVINAR ŽIVI U DONJECKU: Ukrajinsko granatiranje odnosi civilne žrtve, ljudi izmučeni od 8 godina rata najviše ŽELE MIR
Džoni Miler je britanski novinar koji poslednjih nekoliko meseci živi u Donjecku.
Na svom Telegram kanalu objavljuje zanimljive snimke koji se ne mogu naći u mejnstrim medijima. Ovi snimci sadrže intervjue sa običnim ljudima, razgovore sa (pro)ruskim vojnicima na prvoj liniji fronta, ali i uznemirujuće posledice bombardovanja Donjecka, sa brojnim civilnim žrtvama, među kojima su i deca, navodi Slobodna Dalmacija.
.
Miler, kao i svi njegovi sagovornici, tvrdi da ovi napadi, koji padaju na ukrajinsko stanovništvo, dolaze iz – Ukrajine.
Najnoviji video-izveštaj pokazuje rezultate pojačanog granatiranja, usled čega je u poslednja četiri dana poginulo oko 15 ljudi. Pogođena su dve samoposluge (u jednom vidimo ranjeno dete), crkva i omladinski dom, ispred kojih, umotana u tapete, leži mrtva devojčica. Druga dva poginula su bila u pogođenoj zgradi.
– Namerno gađaju civile kako bi uplašili ljude, napravili nesigurnu zonu u gradu i provocirali. Za mene to nisu ni ratnici ni vojska, već ratni zločinci - kaže Andrej, koji je majku ranjenog deteta prevezao u bolnicu.
Britanac pokazuje i posledice bombardovanja Puškinovog parka, hotela Ramada i njegovog omiljenog kafića Onjegin. U nedelju je svedočio da lokalni vodovod radi prvi put za nedelju dana.
- Vreme je za hladan tuš, pranje veša i punjenje flaša. Solidarnost sa Kijevljanima. Građani širom sveta treba da paze da se to ne dogodi njihovoj zemlji – kaže Miler.
Takođe je ljut što je primetio da Bi-Bi-Si koristi fotografiju ukrajinskog bombardovanja Donjecka da ilustruje ruske udare.
- Ovo je previše! Živim u blizini ove zgrade. Ukrajina ju je sinoć udarila. Kako da se izvučem sa ovim?! - grmi na Telegramu.
Miler intervjuiše ljude na ulicama i ovi mučeni ljudi mu otvoreno pričaju o svom životu tamo. Tako ni jedna starica, koja se iz Jasinuvate preselila u Donjeck da bi izbegala bombe, tamo više nije bezbedna. Naime, njen komšiluk je upravo granatiran – i to nije ni prvi put.
– Ne znam šta Rusija radi na drugoj strani, ja to ne vidim. Ali vidim šta Ukrajina radi ovde. Jasinuvata je pogođena 2016. godine, oštećene su nam kuće, posebno prozori i plafon, pa opet 2017. Prošetajte dole, svuda su krateri i rupe po kućama. Ne znam šta se dešava sa ovim svetom... Gde je ovde meta? Ima samo ljudi... - kaže uznemirena starica.
Sve je, kaže, počelo 2014. godine kada se dogodio ilegalni državni udar.
– Mi, narod Donbasa, kada smo videli da ti ljudi preuzimaju vlast, bili smo besni i objavili da smo protiv toga. Hteli smo da budemo autonomni, kao što smo sada. Počeli su da nas gađaju 2014. godine, leteli su avioni. Bio sam u kolibi i brao jagode. Video sam ih kako kruže. Mislio sam da im nije dozvoljeno da slete, a ispostavilo se da su bacali bombe na aerodrom. Tada je sve počelo... Sada je, naravno, sve otišlo još dalje – rekao je uznemireno.
Reporter je razgovarao sa rudarom koji živi u selu na prvoj liniji fronta. Njegovu kuću oštetile su i Rusija i Ukrajina.
- Ne živimo, mi preživljavamo - kaže, pokazujući na četiri mesta na koje su padale bombe oko njegovog stana, koji se (više) teško može nazvati kućom.
- Nekada je ovde bilo lepo. Sve sam ovo zaradio svojim rukama - priča dok sa suzama u očima vodi ekipu kroz sobe. Prozori više ne postoje, prekrio ih je premazom. Kaže da je Ukrajina bila normalna sve dok na vlast nije došla „kreatura“ Zelenskog.
- Ukrajina je bila savršena zemlja. Zašto ne bismo mogli da živimo u miru sa Evropom, a da u isto vreme budemo prijatelji sa Rusijom? Nisu ni morali ništa da urade. Dobijali su novac samo za transport gasa i nafte iz Rusije. Zašto su to uradili? Imao sam sve što mi je trebalo, a bio sam rudar. Sad živim skoro kao beskućnik - razočarano se pita šmrcući.
On je sa Anjom iz Donbasa razgovarao o tome kako se ukrajinski Jevreji osećaju prema mnogim ukrajinskim vojnicima koji nose nacističke simbole.
- Pre osam godina ovo mi je izgledalo nezamislivo. Znao sam da postoje ljudi koji veruju u te stvari, ali nisam ni sanjao da će to postati tako masovno. Ovo ne bi trebalo da se ponovi, naši preci su se borili protiv toga. Ono što nas je posebno šokiralo je to što su ih podržale evropske vlade. Kada je pao SSSR, mislili smo da smo prijatelji sa Evropom. Međutim, ubrzo smo shvatili da će oni prevazići sve, ako im to bude isplativo. To uključuje rehabilitaciju nacizma, ali i prikazivanje Rusije kao zle i neprijateljske – kaže ova Jevrejka.
U Mariupolju je naleteo na majku i ćerku i pitao ih da li im je drago da se pridruže Rusiji. „Da“, odgovorili su uglas.
– Sada imamo nadu u budućnost i da niko neće braniti naš ruski jezik – kaže ona, a petnaestogodišnjakinja dodaje da će imati bolje poslove i plate i ističe da ukrajinska škola koju je pohađala nije marila o njihovom obrazovanju. Rekla je i da se svi njeni školski drugovi ne slažu sa njom oko njenog gledišta, jer većina njih samo čita ukrajinske vesti i ne gleda širu sliku. Međutim, tamo više dece podržava Rusiju.
Ističući da NATO i Ukrajina grad smatraju okupiranim, žena odgovara da ne oseća da je tako.
– I u SSSR-u smo živeli zajedno, u miru. Sve je stvar perspektive. Sve što želimo je sigurnost, red, pravilno obrazovanje i sloboda govora – otkrila je majka, nakon čega je ćerka zatražila od NATO-a da napusti njihovu zemlju na miru, kako ne bi morali da brinu da deca i roditelji moraju da idu u rat.
- Želimo da se družimo sa svima i da se ni sa kim ne svađamo. I da oni mogu da razumeju nas i mi njih. To je najvažnije. Hoćemo mir – zaključuje gospođa.
Miler je takođe otputovao u Jaltu na poluostrvu Krim da proveri da li su tamošnji stanovnici zadovoljni životom od kada ih je Rusija anektirala 2014. godine.
– Ranije je Ukrajina samo uzimala sa Krima, ništa ne vraćajući. Posle 2014. to se promenilo, dobili smo nove puteve, aerodrom i, uopšte, brigu. Svi smo to osetili. Konačno se neko pobrinuo za nas – sa osmehom na licu rekla je Natalija Dobrinskaja, urednica lokalnog časopisa.
Međutim, nisu svi tako zadovoljni, Sergej Sardijko, lokalni novinar, bori se sa lokalnim vlastima da tamo poprave infrastrukturu, pre svega popucale trotoare i trulo pristanište.
- Kada smo bili u Ukrajini, nismo imali novca. Onda su došli (Rusi) i doneli pare i promene su ogromne. Mnogo je urađeno. Meštani su zahvalni na učinjenom, ali kritikuju gradsku upravu zbog grešaka, lošeg rada i tako dalje – ističe urednik Jalte.
Turistički vodič Elena Šatilova ne stidi se da prizna da korupcije ima, ali i da je manje nego kada su bili u sastavu Ukrajine. Sada se tome, tvrdi, poklanja veća pažnja i da su neki završili i iza rešetaka. S druge strane, danas im je potrebno više vremena za dobijanje potrebnih dokumenata. Njena koleginica Svetlana dodaje da nije loše što se sada više ne može bespravno graditi i naknadno pribavljati papire, već se dinamika mora obrnuti.
Konačno, Britanac je nekoliko puta posetio proruske snage na frontu i razgovarao sa borcima o njihovim motivima i viđenju situacije. Jedan od njih, doktor sa jurišnom puškom u rukama, rekao je za Ukrajince da su ludi do te mere da se ne bore ni za sebe, već za NATO i fašističku Evropu.
– Taj nacizam nećete videti na televiziji, već ovde na terenu, u Donjecku. Kada se oni povuku, a mi oslobodimo grad, oni počinju žestoko da ga granatiraju. Nemaju milosti prema ljudima koje nazivaju svojima. Osam godina smo pokušavali da pregovaramo, pronađemo zajednički jezik, a kao rezultat dobijamo američke bombe u centru grada. Nema okruga u Donjecku koji nije pogođen zapadnim oružjem – rekao je mirno.
On je pozvao Evropljane i Amerikance da budu objektivni i da sagledaju situaciju na obe strane, kao i da dođu na rusku stranu i vide kako to odatle izgleda. On ne uživa u ratu, ali je patriota i njegova je dužnost da bude tamo.
- Sanjao sam da lečim ljude. Inače, ja sam vojni penzioner i pre toga sam radio u bolnici. Ali, kada je počela specijalna operacija, skupio sam stvari i došao ovde – svedoči on.
On je dodao da smatra da je ugrožena Rusija, ali i ceo svet jer je, po njegovom mišljenju, ovo što se sada dešava početak Trećeg svetskog rata.
- To se već dešava, svi moramo da budemo svesni toga. Nije toliko primetno, možda je ovo sam početak, ali je neizbežno. Naš otadžbinski rat za Rusiju je u toku i pitanje je biti ili ne biti – predvideo je, a onda se u pozadini začuo pucanj.
Drugi, s pozadinom Isusa u pozadini, je poručio da je tu zbog domovine, ideala i svoje porodice, naglasivši da su mu se dedovi borili u Drugom svetskom ratu, samo da bi njega neki danas zvali fašistom.
- Ukrajina nas granatira već osam godina. Civile, stare ljude, djecu, trgovine... Teško mi je davati intervju na ovu temu, jer sam rođen u ovom gradu, a oni ga uništavaju. Nekad smo bili jedna zemlja, ali sada je Zapad njihov junak - govori vojnik s tužnim izrazom lica.
Upitan kako može doći do mira, odgovara da će to jedino biti moguće kad Ukrajinci "dođu sebi" i shvate da su i oni s ove strane samo ljudi.
- Kako je moguće kriviti Rusiju, kad je ovaj rat započeo bez Rusije? - pita se.
Miller je popričao i s kuvarom u vojnoj bazi, koji mu je kazao:
- Zapad želi uništiti Rusiju, prvo ekonomski pa onda fizički. To negativno utiče na stanovništvo. Ja to neću dozvoliti.
I on je mišljenja da je novi Veliki rat već krenuo tj. da onaj prošli nikada zapravo nije ni završio.
- Voilo bih da nije tako. Moja utopija je da čitavo čovečanstvo živi kao jedno, međusobno si pomaže i radi na razvijanju znanosti i tehnologije, umesto borbe za materijalno. U ovom trenutku, Ukrajinci, udaljeni svega stotinu metara, su moji ideološki neprijatelji, jer su pod uticajem Zapada. Učili su ih drukčiju istoriju zadnjih 30 godina, i više... Možete to videti u njihovim knjigama. Ako se nekome, od njegova rođenja, govori da je neka zemlja zla, odrašće s tom idejom. Oni su isti ljudi kao i ja. Nažalost, ekonomske elite i korporacije su te koje nas vode u svoje ratove - zaključio je Rus.
(Kurir.rs/Slobodna Dalmacija)