Američki časopis Newsweek objavio je ove nedelje intrigantnu analizu dvojice američkih diplomata o ukrajinskom ratu, koji oni porede sa građanskim ratom u SAD u 19. veku: u ovom pogledu Rusija je pobednički Sever, Ukrajina je poraženi Jug, prenosi Slobodna Dalmacija.
Reč je o tekstu pod naslovom „Lekcije iz američkog građanskog rata pokazuju zašto Ukrajina ne može da pobedi“, koji potpisuju Dejvid H. Rundel i Majkl Gfoler, konsultanti za međunarodnu politiku i bezbednost sa dugogodišnjim diplomatskim iskustvom u Stejt departmentu.
Rundel je bivši šef misije američke ambasade u Saudijskoj Arabiji, koji je trideset godina bio diplomata u Vašingtonu i nekoliko arapskih zemalja. A ambasador Gfoeller je bivši politički savetnik američke Centralne komande i služio je 26 godina kao oficir američke diplomatske službe u istočnoj Evropi, bivšem SSSR-u i na Bliskom istoku.
Taktika spaljene zemlje
General Vilijam Tekumse Šerman u Građanskom ratu ostao je upamćen po taktici „spaljene zemlje“, odnosno po brutalnom uništavanju infrastrukture Džordžije i Karoline, što je ubrzalo kapitulaciju Juga.
Pomenuti autori u svojoj analizi upoređuju komandanta ruskih snaga u Ukrajini, generala Sergeja Surovikina – kojeg zbog taktike „spaljene zemlje” zovu „general Armagedon” – sa američkim generalom Vilijamom Tekumseom Šermanom, koji se borio na strani. Severa u Građanskom ratu i ostao upamćen po taktici „spaljene zemlje“, odnosno brutalnom uništavanju infrastrukture Džordžije i Karoline, što je ubrzalo kapitulaciju Juga.
Inače, posle građanskog rata, general Šerman je 14 godina bio vrhovni komandant američke vojske (nakon što je prethodni komandant general Ulises S. Grant postao predsednik SAD).
„Tokom prvih godina Američkog građanskog rata, predsednik Abraham Linkoln je tražio samo ograničeni sukob protiv ljudi koje je još uvek smatrao sunarodnicima i sa kojima je tražio pomirenje. Tek nakon tri godine odugovlačenja zatražio je 'bezuslovnu predaju, poslao generala Šermana da "natera Džorždiju da vrišti" i doprinese da se rat dovede do kraja“, pišu Rundel i Gfoeller, praveći paralele između Linkolna i Putina:
„Ruski predsednik Vladimir Putin čekao je samo šest meseci pre nego što je prešao sa specijalne vojne operacije na rat punog razmera protiv Ukrajine“, navode autori.
Ističući da je Putinov početni napad bio „ograničen na jedva 150.000 vojnika“, ukazujući da je „očekivao brzu pobedu koju će pratiti pregovori o njegovim glavnim pitanjima: ruska kontrola Krima, ukrajinska neutralnost i autonomija za rusko stanovništvo u Donbasu“ , američki analitičari zaključuju da je Putin pogrešno izračunao, jer „nije računao na čvrst otpor Ukrajine niti na veliku vojnu i ekonomsku intervenciju Zapada“.
"Suočen sa novom situacijom, Putin je promenio strategiju. Sada se sprema da oslobodi sopstvenog generala Šermana i natera Ukrajinu da urla", upozoravaju bivše američke diplomate.
Autori navode da Surovikin „dolazi iz tehnološki sofisticiranog vazduhoplovstva, ali se borio na terenu u Avganistanu, Čečeniji i Siriji, gde je zaslužan za spasavanje Asadovog režima“. Podsećaju i da je Surovikin javno rekao da u Ukrajini neće biti polumera i da je već „preciznim raketnim napadima počeo metodično da uništava ukrajinsku infrastrukturu”.
„Vojskama su potrebne železnice, i dok je Šerman sistematski uništavao pruge koje vode do Atlante, Surovikin uništava električnu mrežu koja napaja ukrajinske železnice. To je ukrajinske gradove ostavilo hladnim i mračnim, ali se čini da se Surovikin slaže sa Šermanom da je „rat okrutnost i ne možete ga oplemeniti“, pišu Rundel i Gfoler.
Američke diplomate potom ističu da se prava slika ukrajinskog rata razlikuje od slike koju nude zapadni izveštaji:
Ruska vojska daleko od demoralisanja
„Rusija je svoju ekonomiju postavila na ratnu osnovu, pozvala rezerve i mobilisala stotine hiljada vojnika. Ova armija je opremljena najsofisticiranijim naoružanjem i, suprotno mnogim zapadnim izveštajima, daleko je od demoralisanja. Ukrajina, s druge strane , iscrpila je svoje oružje i potpuno zavisi od zapadne vojne podrške za nastavak rata“, pišu autori, pozivajući se na nedavnu izjavu Združenog generalštabova američkih armija generala Marka Milija da je Ukrajina „učinila sve što je mogla“.
Rundel i Gfoeller zatim najavljuju da će uskoro, „kada se bogata crna zemlja Ukrajine čvrsto zamrzne“, početi masovni ruski napad na ukrajinsku vojsku.
„U stvari, to je već počelo u važnom transportnom čvorištu Bahmuta, koji je postao ukrajinski Verden. Očekujemo da će Bahmut pasti, i predviđamo da će, bez mnogo veće podrške Zapada, Rusija ponovo preuzeti Harkov, Herson i ostale oblasi Donbasa do sledećeg leta“, smatraju američki analitičari.
U nastavku teksta, Rundel i Gfoeler upozoravaju da bi zapadna alijansa mogla opasno da se „zaglavi” u ukrajinskoj pečurki, baš kao što je „Zapad učinio u Vijetnamu, Avganistanu i Iraku”.
„Kako ruska ofanziva dobija na zamahu, očekujemo jake glasove koji će pozivati na naprednije oružje i na kraju NATO čizme na terenu za odbranu Ukrajine. Ove glasove treba nedvosmisleno odbaciti iz mnogo razloga“, savetuju američki autori, razrađujući neke:
"Generacije zapadnih lidera su uspešno radile na izbegavanju direktnog vojnog sukoba sa Sovjetskim Savezom. Oni su prepoznali da, za razliku od Moskve, Zapad ima vrlo malo strateškog interesa za to ko kontroliše Donjeck. Oni sigurno nisu bili spremni da rizikuju nuklearni rat za Harkov. Ukrajina je nije članica NATO i alijansa nemaju obavezu da je brane.(...) Slanje NATO trupa u Ukrajinu bi tako naš proki rat sa Rusijom pretvorilo u pravi rat sa najvećom svetskom nuklearnom silom“, ističu autori.
Stvarnost je složenija od medijske slike
Drugi razlog zašto bi trebalo odbaciti veće angažovanje NATO-a u Ukrajini je vezan za iskrivljenu crno-belu sliku ukrajinskog rata koja preovladava u zapadnim medijima. Autori primećuju da su „neki ovaj sukob prikazali kao igru morala, između dobra i zla, ali je stvarnost složenija“:
„Ukrajina nije cvetajuća demokratija. To je osiromašena, korumpirana, jednopartijska država sa opsežnom cenzurom, u kojoj su opozicione novine i političke stranke zatvorene. Pre rata, krajnje desničarske ukrajinske nacionalističke grupe poput Bataljona Azov bile su oštro osuđivane od strane Kongres SAD. (.. .) Ukrajinske granate su ubile stotine civila u Donbasu, a pojavljuju se i izveštaji o ukrajinskim ratnim zločinima“, pišu Rundel i Gfoeller i primećuju:
„Zaista moralni pravac delovanja bio bi da se ovaj rat okonča pregovorima, a ne da se produžava patnja ukrajinskog naroda u sukobu u kome je malo verovatno da će pobediti, a da ne rizikuju živote Amerikanaca.
U zaključku teksta, autori dopuštaju mogućnost da se njihova predviđanja ispostavi kao pogrešne, ali u suprotnom traže da se njihove žalbe shvate ozbiljno:
„Možda grešimo. Možda neće biti ruske zimske ofanzive ili će ukrajinske snage moći da je zaustave. Ali ako smo u pravu i ako februar zatekne generala Surovikina na kapiji Kijeva, moramo trezveno razmotriti i iskreno razgovarati kao nacije i kao saveza koliko smo posvećeni Ukrajini i koje rizike smo spremni da prihvatimo za sopstvenu bezbednost“, kažu američki analitičari.
(Kurir.rs/Slobodna Dalmacija)