Veliki austrijski državnik Klemens fon Meternih, kancelar i ministar spoljnih poslova austrijskog carstva, jedared je o optimalnoj diplomatskoj metodi rekao da je „mnogo važnije eliminisati pretenzije drugih nego istrajavati na sopstvenim, ukoliko tražimo malo, proporcionalno ćemo dobiti mnogo“. Pri tome ovaj prefinjeni aristokrata i perfektni džentlmen nije mislio na privatne poslove, iako ova metoda može da se primeni i u njima, već na proces pregovora između država i inih „entiteta“ koji pretenduju da budu neki faktor u međunarodnim odnosima. On je kao prefinjeni aristokrata i perfektni džentlmen znao igru diplomatije, koju je uopšte i izmislila stara evropska aristokratija, praktikujući je s vremena na vreme po međunarodnim kongresima, na kojima su se crtale granice carstava i država.
Nekoliko vekova kasnije Meternihove reči su se potvrdile upravo na Mundijalu koji upravo gledamo i čijeg konačnog šampiona čekamo. Nije tu reč o staroj evropskoj aristokratiji, čijeg ponekog predstavnika ima možda samo po počasnim ložama za praćenje mečeva, već je tu reč o momcima - gladijatorima kojima je cilj da za 90 minuta budu bolji i efikasniji od konkurenata. Ali pravila su upravo ista kao u strateškim diplomatskim igrama, jer fudbal nije jurnjava, već je reč zapravo o nepatvorenoj strateškoj igri, koja upravo stoga i pleni takvu pažnju i obrće oko sebe toliki novac. Nije tu važno biti jači i lepši od protivnika, tj. jače trčati i lepše driblati, već je tu važno biti pametniji od protivnika. I tu, baš kao i u diplomatiji, postoje male i velike sile, te ono što su Amerika, Kina, Rusija i EU u strateškim poslovima, to su npr. Brazil, Nemačka, Argentina i Engleska u fudbalu. Ipak, mnoge od tih fudbalskih velesila nisu dobacile do polufinala Mundijala, u kojem su se pak našle dve reprezentacije manjih sila, koje su pametnom igrom sa na papiru jačim protivnicima uspele da ih izbace. To su postigle tako što se pametnom strategijom nisu jurile po terenu npr. sa Brazilom, niti su naivno išle da se „nadigravaju“ s takvim velesilama, već su se koncentrisale prvenstveno na to da ne prime bespotrebne i jeftine golove i mudro sačekaju neku kontru, produžetke i konačno penale. Penali su uvek lutrija i zato po pravilu odgovaraju na papiru slabijoj reprezentaciji, jer i najveće zvezde fudbalskih velesila mogu da imaju žutu minutu kada „šutaju“ pod pritiskom, što se i na ovom Mundijalu potvrdilo.
Dakle, suština je jednostavna i bukvalno ista i u klasičnoj diplomatiji i u savremenom fudbalu - važnija je odbrana i „eliminacija pretenzija drugih“, da parafraziramo Meterniha, nego „istrajavanje na sopstvenim pretenzijama“, to jest jurnjava da se da što više golova, jer to ništa ne vredi ako ih se primi još i više. Juriš je u fudbalu, kao i u diplomatiji, zapravo nefunkcionalan jer samo tog ubogog naivnog jurišnika otvara po bokovima, pa često dobija jeftine golove i konačno gubi utakmicu. Skromnost je s druge strane vrlina i u fudbalu („katanac“) i u diplomatiji, kao i u životu uopšte, te je ona upravo najmudrija strategija kada se susretnu „male“ sile sa velesilama, bez obzira na to da li je reč o zelenoj travi ili zelenom diplomatskom stolu.
Jer svaka pretencioznost i ishitreni juriš dolazi na naplatu shodno univerzalnim zakonima strategije, bez obzira na koju oblast je primenjujemo.