Izjave bivše nemačke kancelarke Angele Merkel u intervjuu za nemački list "Di cajt" da su „sporazumi iz Minska iz 2014. bili pokušaj da se Ukrajini da vreme i da ona postane jača“ i dalje odjekuje u svetu, a povodom toga poznati ruski analitičar Fjodor Lukjanov navodi da je njeno začuđujuće iskreno priznanje ima dublje motive, prenosi RT.
On navodi da Merkel kao bivša dugogodišnja kancelarka Nemačke nije bila primorana da da takvu izjavu, i da se ona zbog toga može tumačiti kao priznanje prevare, odnosno svesne obmane:
- Ovo potvrđuje ono što Moskva već duže vreme govori – da se Ukrajina samo pretvarala da je uključena u mirovni proces, a da se zapravo spremala za osvetu, dok su zapadne zemlje (Nemačka i Francuska kao direktni učesnici i SAD kao indirektni) pomagali ovu dvoličnost.
"Sporazumi iz Minska, koji su uspeli da se sprovedu iz drugog pokušaja, bili su rezultat vojnih poraza Ukrajine, što znači da je zadatak bio da zaustave borbe na bilo koji način. U nekim krugovima se tada govorilo da je Merkelova zapravo savetovala Porošenka da ne potpisuje predloženi dokument jer je razumela da su uslovi sadržani u njemu korisni za Moskvu. Ruskoj strani je odgovarala ideja da bi posebni uslovi za povratak Donbasa Ukrajini navedeni i u Minsku omogućili Rusiji da ima neku vrstu „ zaustavnog ventila “ za blokiranje daljih geopolitičkih poteza Kijeva.
Kremlj je izgleda verovao da je to moguće, iako je bilo i protivnika tog pristupa. Ukrajinska strana se rukovodila svojom tradicionalnom političkom kulturom, koja smatra da ne postoji konačan sporazum.
Da li je postojao neki lukav plan koji je smislio Berlin? (Pariz, koji je tada predstavljao Fransoa Oland, ne treba razmatrati posebno – francuski predsednik je u to vreme delovao kao pomoćnik Merkelove) Teško. Tačnije, na delu su bila dva stava.
Prvi je bio da je Ukrajina a priori bila u pravu, a Rusija u krivu, dok su konkretne okolnosti bile nevažne. Drugi je bio da se pronađe način da se sve to gurne pod tepih kako ne bi bilo potrebe da stalno brinete o tome kako rešiti problem i da vas ometa tema koja je, generalno gledano, sekundarna u odnosu na širu evropsku politiku vreme.
Poslednji metod nije uspeo, kao što sada vidimo. U stvarnosti, stvari su se odvijale u skladu sa onim što Merkelova sada govori: sporazumi iz Minska su kupili vreme da se Ukrajina ponovo naoruža i pripremi za rat sa Rusijom. Ali pretpostaviti da je to bila prvobitna namera znači da se ulepšaju strateški talenti Zapadnih Evropljana.
Naravno, da su minske sporazume učesnici videli kao ozbiljno sredstvo za postizanje određenih ciljeva (mada drugačijih od onoga što sada govore), možda bi oni odigrali korisnu ulogu. Međutim, pošto su sve strane imale stvarni dnevni red pored onog koji je proglašen, proces je zaista postao dimna zavesa za nešto sasvim drugo.
Paradoksalno, gubitnik je bio onaj sa najmanjim jazom između svoja dva plana. Ruski deklarisani i pravi ciljevi manje su se razlikovali jedni od drugih nego što je to bio slučaj sa ostalima. I Moskva se zalagala za implementaciju Minska što je moguće bliže slovu sporazuma, dok su ostali – prema onome što je rekla Merkelova – videli u njima u najmanju ruku, ništa drugo do način da se kupe vreme.
Jasno je zašto Angela Merkel sada govori ovakve stvari. U sadašnjem zapadnom referentnom okviru, diplomatski odnosi sa Putinom, čak i retoraktivno i sa naizgled dobrim namerama, smatra se zločinačkim dosluhom. Frank-Valter Štajnmajer, koji je od vremena kancelara Gerharda Šredera mnogo ulagao u „zbližavanje kroz međusobnu zavisnost“, jednostavno se izvini, rekavši da je pogrešio i da mu je žao.
Merkelova, međutim, traži racionalne izgovore, odnosno izmišlja ih tako što je preoblikovala tadašnju situaciju kako bi odgovarala sadašnjoj. Ali ona to radi na način koji zapravo podržava ono što je Putin istakao: kako onda uopšte možemo da pregovaramo? Ali to već nikoga ne zanima.
Minski sporazumi su prošlost jer su priveli kraju jednu fazu sukoba, a sada besni druga, kvalitativno drugačija. Veoma je teško zamisliti da će se završiti nečim sličnim pregovorima 2014-2015. Zaista, do sada uopšte nije jasno na šta se uopšte misli kada se govori o pregovorima. Pregovarati o čemu? Sve strane u sukobu su ga već proglasile egzistencijalnim – pa kakvi kompromisi mogu biti? Ipak, korisno je podsetiti se političkih lekcija iz Minskih sporazuma, i to ne kasnije, već sada", naveo je na kraju Lukjanov.
(Kurir.rs/RT)