Bol koji su izazivali njegovi mučitelji bio je toliko jak da je Volodimir Žemčugov pokušao da zagrize crevo od infuzije koja ga je održavala u životu kako bi uduvao mehuriće vazduha u vene i tako se ubio. Vojnika iz sovjetskog doba, koji je silom prilika postao ukrajinski partizan, sluge Moskve su držale u zatvorskoj bolnici u gradu Lugansku na istoku Ukrajine.
Bilo je to 2015. godine, nakon što je Vladimir Putin nezakonito anektirao poluostrvo Krim i zapalio rat između ukrajinske vojske i njenih separatista u Donbasu. Žemčugov je uhvaćen nakon što je naleteo na minu dok je pokušavao da sabotira dalekovod do proruskog vojnog uporišta – eksplozija mu je odnela obe ruke i ostavila ga slepim, piše N1.
Više od godinu dana ruski obaveštajci su mu svakodnevno pretili spajanjem struje na njegove osakaćene panjeve kako bi od njega iznudili strateške informacije. I pored mučenja, bola i užasa, partizanski veteran im nije rekao nijednu ključnu reč, a preživeo je dovoljno dugo da konačno bude oslobođen u opštoj razmeni zarobljenika. Sedam godina kasnije, iako slep i bogalj, dočekao je poslednji trenutak osvete.
„Kao građanin okupirane teritorije, imao sam brojne kontakte sa ljudima tamo, pa sam počeo da gradim mrežu diverzanata čim je Putin u februaru napao Ukrajinu“, rekao je Žemčugov za Indipendent. Iz Kijeva, gde živi, koordinira saradnicima na novookupiranim teritorijama. Ima i „došljaka“ koji se, pre ubacivanja u pozadinu neprijatelja, obrazuju u grupama od oko 10 ljudi: uče se kako da budu zaverenici u zoni okupatora, kako da koriste pametne telefone ili da prave improvizovane eksplozivne naprave.
Žemčugov je iz sopstvenog iskustva potpuno jasan koliko je partizanski „posao” težak i opasan – nepoznat broj njih je ubijen od početka Putinove invazije, često na najbrutalnije načine. Ali upravo je rastuća mreža pokreta otpora omogućila Kijevu da ostvari ogroman ratni napredak: od ključnih informacija o okupatoru do proterivanja njihovih doušnika iz slobodnog dela zemlje; Kijev, Harkov, Herson… Ukrajinski partizani nisu samo bivši vojnici; tu su i državni službenici, poštanski radnici, lovci, pa čak i njihovi psi, koji često nose GPS kamere oko vrata kako bi snimili ruske položaje.
Usmeravanje vatre sa teritorije okupatora, uz otkrivanje lokacija njihovih logora, municije i oklopnih vozila, omogućilo je i ukrajinskim artiljercima velike podvige. Bez tajne vojske svojih pristalica iza neprijateljskih linija, mnogo slabija ukrajinska armija nikada ne bi ostvarila ključne strateške pobede i završila sa tehnički i brojčano nadmoćnijim Rusima.
Žemčugov, iz razumljivih razloga, ne može mnogo da otkrije, ali ukrajinski partizani su takođe odgovorni za brojne zasede, uništavanje kritične infrastrukture, pa čak i ubistva ključnih kolaboracionističkih ličnosti duboko na teritoriji koju je okupirala Rusija, kao što je Krim. Ilegalci su, pak, odgovorni za otkrivanje brojnih ruskih obaveštajaca, čak i u slobodnim ukrajinskim gradovima.
Ključni alat pokreta otpora nije vatreno oružje i eksploziv, već pametni telefon. Ukrajinci snimaju kretanje Rusa na aplikaciji za mobilne telefone pod nazivom „e-neprijatelj“, koja se oslanja na program koji se nekada koristio za snimanje svakodnevnih administrativnih dokumenata.
Tajna vojska građanskog otpora
Ukrajina, kao i mnoge druge bivše sovjetske zemlje, ima dugu istoriju oslobodilačkih partizanskih pokreta još od Prvog i Drugog svetskog rata. Postoji i tradicionalna izreka: Jedan Ukrajinac je domaćin, a dva Ukrajinca su već partizanski odred. Partizani se obučavaju u svim mogućim improvizacijama, od dizanja u vazduh ruskih vozila do presecanja vodova za snabdevanje. Žemčugov tvrdi da u okupiranim oblastima Hersona i Zaporožja trenutno deluje najmanje 500 partizana, a cela tajna armija građanskog otpora iza okupiranih ukrajinskih gradova broji preko 10.000 ljudi. Mnogi su morali da pobegnu na slobodnu teritoriju pod pretnjom ruskog prinudnog regrutovanja, pa sve više njihov posao preuzimaju žene.
Jedna od njih je Marija, koja radi kao ilegalka u okupiranom Hersonu. Rizikovala je život da bi poslala poruku Independentu sa nekoliko zagonetnih redova, rekavši da je odlučila da se umeša jer su Rusi došli da ubiju njenu porodicu. Ona je obučena da pažljivo čuva, ali nema garancija bezbednosti na neprijateljskoj teritoriji.
Radi sopstvene i sveukupne zaštite, i partizani i pokret otpora su obučeni da deluju u malim ili tajnim grupama, pa se mnogi ni ne poznaju. Igor (50), otac troje dece i bivši policajac, radio je kao borac otpora u Balakiji u Harkovu tokom nedavno okončane šestomesečne okupacije. Kaže da sve ovo vreme nije ni slutio da njegov komšija u istoj zgradi, samo nekoliko spratova iznad njega, takođe obaveštava Ukrajince o ruskim pozicijama, a viđali su se svaki dan. „Ispostavilo se da oko 10 ljudi koje poznajem radi isti posao sa mnom, uključujući samohranu majku sa dve ćerke. Ali to smo otkrili tek kada je grad oslobođen“, kaže Igor.
Prenošenje informacija iz okupiranog grada izgleda jednostavno, posebno uz pomoć prilagođenih aplikacija za pametne telefone. Međutim, u praksi je to često značilo teško probijanje ruskog blokiranja mobilnih signala i prekida interneta. Nekada je u gradu postojalo samo nekoliko punktova na kojima je mogao da se uhvati signal, a svako ko je otišao na ta mesta odmah je hapšen.
„Ljudi su preko noći nestajali zbog svojih telefona. Moji prijatelji su streljani, zarobljeni, mučeni i zadržani u policijskoj stanici. Vremenom su Rusi počeli intenzivno da slušaju naše pozive“, tvrdi Igor. Sakupio je 10 različitih mobilnih telefona i SIM kartica sa starih uređaja koje su ostavili oni koji su pobegli. Zvao je i slao poruke sa takvih mobilnih telefona skoro uvek iz različitih stanova, ali je skoro dva puta bio otkriven.
Igorov obaveštajni rad podržavao je oružane napore partizana koji su imali baze u šumama u okviru sivih prigradskih zona. Među njima je bio i 26-godišnji Dima, koji se nekoliko meseci skrivao na selu 50 km južno od okupiranog Izjuma. Živeli su na ničijoj zemlji odakle bi se ušunjali u područja pod ruskom okupacijom da bi prikupili obaveštajne podatke ili napali njihove patrole. U nekim selima Rusi su išli od kuće do kuće i mučili ljude kako bi ih naterali da izdaju partizanske mreže. U nekim slučajevima su imali i kompletne spiskove ukrajinskih veterana ili patriota. Dima danas kaže da je njihov ključni zadatak sada da pronađu Ukrajince koji su sarađivali sa Rusima i izdali svoje sunarodnike okupatorima.
(Kurir.rs/N1)