ALEKSANDRA JERKOV: Povratak vojske

Lična Arhiva

Kada biste pitali nekoga ko ima pristup isključivo medijima s nacionalnom frekvencijom, ko veruje u ono što se na njima govori, nekoga ko je uveren da našu zemlju vode ozbiljni ljudi koji ne bi sebi dozvolili da se poigravaju sa izuzetno ozbiljnim stvarima, zveckaju oružjem i igraju se rata zbog dnevnopolitičkih ciljeva, ta osoba bi vam sigurno rekla da se na Kosovu sprema rat, da se naša vojska vraća da odbrani naš narod od Albanaca, a vrlo verovatno bi vam rekla i da se plaši novih sukoba i svega onoga što rat sa sobom nosi. Naravno, bilo bi i onih koji se tom navodno dolazećem ratu raduju, ali njih je neuporedivo manje i oni, poslovično, nikada nisu ni učestvovali ni u kakvom ratu jer su i ovaj put, baš kao i svaki prethodni, već osmislili način kako da izbegnu odlazak u isti i sačuvaju i svoj život i živote svoje najuže porodice. Nekako se uvek do sada pokazalo da se ratu raduju jedino dobrovoljni davaoci tuđe krvi, jer je opštepoznato da se domovina najbolje brani tuđim mrtvim sinom.

Naime, proteklih nekoliko dana malo o čemu se u pojedinim medijima priča osim o nadolazećem ratu u koji je Srbija, po običaju i po dobrom starom scenariju, naterana i uvučena da bi branila goloruki živalj koji brani vekovna ognjišta. Predsednik Srbije je u jednom od svojih dnevnih sudbinskih obraćanja naciji najavio i da će Srbija uputiti zahtev Kforu za povratak vojske na Kosovo, tvrdeći pritom da je ovo prvi put u istoriji da Vlada Srbije povlači ovaj potez, što je, naravno, netačno. Vlada Srbije koju je vodio Zoran Đinđić uputila je već ovakav zahtev 2003. godine, zbog mogućnosti da Unmik poveri neke poslove obezbeđenja lokalnim vlastima kosovskih Albanaca. Đinđić je tada rekao da bi „dolaskom oko hiljadu vojnika vlade u Beogradu na Kosovo bio popunjen bezbednosni vakuum“. Takav zahtev Vlade Srbije tada je odbijen, a to će biti sudbina i ovog zahteva i to svako ko se razume makar malo u međunarodne prilike vrlo dobro vidi i shvata. Drugim rečima, Vučić vrlo dobro zna da od toga nema ništa. Zbog čega onda to radi, zapitaće se onaj gledalac nacionalnih medija sa početka teksta. On to predstavlja kao povratak teritorije za koju se verovalo da je davno izgubljena, a retorika koju već nekoliko nedelja koristi potvrđuje da mu je jedina namera populizam i sticanje jeftinih dnevnopolitičkih poena.

Sama činjenica da se ovih dana u Srbiji ponovo sa strahom šapuće o mogućem sukobu i o tome gde su viđena oklopna vozila koja su se kretala ka jugu je poražavajuća. Sećanja su još sveža, rane još uvek otvorene, a oni koji vode našu državu nisu učinili apsolutno ništa da bismo mogli da nastavimo dalje, ni pojedinačno ni zajedno. Upravo suprotno, oni žive od konstantnih sukoba, to njihove politike čini „aktuelnima“, a njih održava na vlasti ili im omogućava da na vlast dođu. Nemaju građanima i građankama da ponude ništa osim tenzija, sukoba, podela i mržnje. Nemaju šta da obećaju, zbog toga prete i plaše. Lakše je graditi politiku i mobilisati birače držeći ih u strahu i postavljati se kao njihov zaštitnik od mrskog neprijatelja, nego ponuditi bolju budućnost, viziju i saradnju sa onima koji su slični i najbliži. Lakše je uvek imati potencijalni sukob koji u svakom momentu i po potrebi može da eskalira, nego graditi mir, saradnju i budućnost na zdravim osnovama. Ovo drugo zahteva posvećen rad i ozbiljnost, za prvu varijantu su dovoljne teške reči, zapaljivi govori i jeftini fabrikovani sukobi.