Ako bi, recimo, BBC dobio nacionalnu frekvenciju u Srbiji - pod uslovom da se finansira od pretplate - teško da bi sakupio više od 5.000 pretplatnika, otprilike istih onih koji kupuju nerežimske novine. Ne bi BBC-ju bilo druge nego da skupi pinkle i da se vrati u London. Ako vas interesuje zašto bi tome bilo tako, znajte da je to zato što na BBC-ju nema ni aktivnog ni pasivnog nasilja, što ne znači da nema oštrih sučeljavanja i polemika.
Mi smo, kako onomad rekoh, kultura nasilja. Prijatno me je, recimo, iznenadilo kako je promena automobilskih registarskih tablica nasleđenih od omraženog SFRJota - koja je, inače, urađena 20 godina posle SFRJotovog raspada - prošla bez višemesečnih demonstracija i žrtava u ljudstvu i materijalu.
Stvari sa velikim zakašnjenjem dolaze iz dupeta u glavu. Shvativši da je Srbiji trebalo 20 godina da promeni jednostavnu, neutralnu stvar kao što su registarske tablice, zapitao sam se koliko li će joj decenija trebati da uvidi da se političko nasilništvo pre ili kasnije obije o glavu i nasilnicima i da je krajnje vreme da se monopol nad nasiljem vrati pravom vlasniku - državnim institucijama, a da se, pod pretnjom kazne, oduzme političkim strankama i (pogotovo) privatnicima. Rečeno važi za sve stranke i sve privatnike na ovdašnjoj histeričnoj sceni.
Vratimo se u famozne devedesete. Miloševićev režim jeste bio nasilnički - nadasve lopovski - ali da li je bilo pametno traćiti snage na pokušaje nasilnog rušenja ili je za tadašnju opoziciju bilo probitačnije da se organizuje, omasovi, da Miloševića „sruši“ na izborima, pa da tek onda - ako Milošević odbije da prizna poraza, kao što je odbio - izađe na ulicu i otpravi ga u ropotarnicu istorije nasilnim putem.
Priznajem da je ovo naknadna pamet. Moja neznatnost je vo vremja ono takođe mislila da su juriši na TV Bastilje i ostale Slobine vetrenjače najbolji put do pobede demokratije. Ti juriši jesu uzdrmavali režim, ali su uzdrmavali i kakav takav građanski poredak i pojačavali režimsku nasilnost.
Što je najgore, desetogodišnji meteži su potrošili energiju otpora, koja nije neiscrpni resurs, pa smo došli u situaciju da ne samo što nema demonstracija vrednih pomena nego nema ni političke stranke, još manje lidera koji bi na agendi DS-a okupili pedesetak hiljada članova, organizovala ih i krenuli da mic po mic osvajaju vlast i renoviraju državu.
Kratki fitilji, to ti je to. Poklič „Hoćemo nemoguće, hoćemo odmah“ više priliči srpskim političkim elitama svih boja (čast retkim izuzecima) nego studentskim demonstracijama iz ‘68, koje su se prelile i u SFRJot i - treba li reći - nasilno su ugušene.
Pa kad se već sve rešava nasiljem, bilo bi dobro nasilno ugušiti i tvit Krleta22, a.k.a. „cenzurisanog“ - stiže mi malopre na Viber - koji ću citirati: „I sad se Latinka Perović izvukla a nas (jebo ja vas, prim. S. B.) ostavila sa njenom armijom idiota korisnim svakom neprijatelju Srba i Srbije.“ Pa kad je već tako, i ja ću pribeći nasilju i Krleta22 nabiti na onaj figurativni Crveni Ban, da pravi društvo Smajlovićki i drugim divnim stvorenjima.