Ima više puteva u životu, nije uvek najbolji onaj koji ti prvo padne na pamet. Ova rečenica pisca Srđana Valjarevića pala mi je nedavno na pamet kad sam u knjižari video da je objavljeno novo izdanje njegovog prvog romana "List na korici hleba" (izdavač "Laguna").
Od svih puteva u životu Valjarević je odabrao onaj koji ne podrazumeva da će godišnje objavljivati po knjigu, da će non-stop biti u javnosti i imati stav o svemu i svačemu... Naprotiv.
On živi povučeno, njegov poslednji roman izašao je pre deceniju i po, no uprkos tome, ovdašnja čitalačka publika nije ga zaboravila i rado iznova čita njegova sada već kultna dela - "Komo", "Dnevnik druge zime", "Džo Frejzer i 49 pesama"...
Sa Valjarevićem smo - u iščekivanju novog romana - razgovarali o pisanju i čitanju, o slavi i svemu što ona nosi, o strahu od zaborava, o dugim šetnjama Beogradom i (ne)prilikama u svetu...
Prošle godine je izašla vaša knjiga "Fric i Dobrila", u kojoj su sabrane kolumne koje pišete za Nedeljnik, a sada je objavljeno i novo izdanje vašeg prvog romana "List na korici hleba". No, hoće li uskoro i novi roman koji ste najavili? I koliko je teško, posle uspeha koji je pre 15 godina doživeo roman "Komo", objaviti novi roman? Da li pređašnji uspeh opterećuje?
- Novi roman će tokom sledeće godine da izađe, završen je, i 15 godina je dug period, na "Komo" sam i zaboravio. Ništa me ne opterećuje osim što samog sebe opterećujem budalaštinama, i ne osećam nikakav pritisak osim onog koji samom sebi pravim. Hipertenzične misli. Hipertenzična svakodnevica. To i jeste čudno, ali je tako, pišeš da bi se rasteretio, a onda te to optereti kad objaviš. Dovodi te u nelagodne situacije. Ali kloniti se objašnjavanja onoga što pišeš, to mi je nepodnošljivo, i kad nešto završim, od toga moram odmah da odem dalje.
Vi imate sreće da su vaše knjige sve vreme tražene, no da li ste se možda i plašili da će vas ljudi pomalo zaboraviti zbog duže pauze koju ste napravili u objavljivanju romana?
- Nisam razmišljao o tome, ali biti zaboravljen od ljudi - to je odlična pozicija. Slobodnije se misli, niko vas ne gnjavi, radite svoje, pišete za sebe i za bilo koga, ukoliko objavljujete to što pišete. I kad nekoliko puta u životu sebe dovedeš u situaciju da započinješ od nule, stekneš i neko iskustvo u tome, i to je čudesno, kao što Majstor Ekhart kaže: "I odjednom znaš. Vreme je da započneš nešto novo i veruješ u magiju početaka."
Kakav odnos imate prema činjenici da ste jedan od najčitanijih pisaca u regionu - kažu da imate svoju "čitalačku sektu" - i da li vam prija titula "kultnog autora srednje generacije"? Evo, recimo, Miljenko Jergović, takođe veliko ime regionalne književne scene, za vas kaže da ste "jedan od najvažnijih u našoj eks-Ju generaciji".
- To nije nešto o čemu mogu da mislim. Suočavate se i sa prijatnim i neprijatnim stvarima kada nešto radite, kao i inače u životu, sa razumevanjem ili nerazumevanjem. Ali ne osećam nikakvu potrebu da me neko razume i ne žudim za tim. Treba mi da uživam u onome što radim. To što mi je uopšte dato da mislim i da radim, to je jedina radost. Imam puno poštovanja prema Jergoviću, kao i prema još nekim piscima, i naravno da nema ničeg neprijatnog u svemu tome.
Koga vi volite da čitate?
- Ima ih mnogo. Mrzi me da nabrajam. To vam je kao sa godišnjim dobima, stalno se menjaju ta imena, i uvek bude nešto novo, i uvek bude puno toga istog.
Kako uspevate da se klonite javnosti, medija? Ne privlače vas ni društvene mreže?
- Mediji. Muka sa eksponiranjem. Najmučnija stvar povezana sa objavljivanjem knjiga. Za društvene mreže nemam dilemu: koliko god da je internet nešto najčudesnije što uopšte postoji, toliko su društvene mreže nešto najgluplje.
Je l' i dalje idete u duge šetnje gradom tokom kojih dobijate ideje za pisanje knjiga i kolumni?
- I dalje. Stalno. Ponekad uz Dunav odem i van grada. Hodam, pijem vodu i pušim. I kuckam u telefon, imam aplikaciju "Beleške" i tu kuckam, da ne zaboravim. Naročito kad sam siguran u nešto da nema šanse da zaboravim. Ali i razmišljanje pisanjem je prijatno stanje. Zaboravim na noge, imam osećaj da bih mogao i do mora da stignem.
Zašto su vam, osim Kalemegdana, groblja najlepša mesta za šetnju?
- Zapravo sam rekao da su to najuređenije celine u gradu. Na to sam mislio. Groblja su jedina mesta koja se održavaju i koja su mirna. Kalemegdan volim, poznajem ga ceo život. Kada su se moji baba i deda doselili u Beograd pre Drugog svetskog rata, smestili su se blizu Kalemegdana. I onda je prvo deda šetao mene po Kalemegdanu, a posle sam ja šetao dedu dok nije umro. Tako da poznajem dobro Kalemegdan. I često odem, naročito rano ujutru, iako ne stanujem blizu. I donji i gornji deo obiđem, gledam u Dunav i Savu.
I siguran sam da je Kalemegdan poslednjih godina najuređeniji otkako ga znam. Jeste da postoji i jedna budalaština tamo, neki park sa dinosaurusima koji ispuštaju glasove kao da prde i hrču, i čudna je ta potreba da bi nešto da doprineseš nečemu što inače ima sve što treba. Kao i ta ideja sa nekakvom gondolom. Nema potrebe, glupo je. Postoje stepenice stare nekoliko vekova i u dobrom su stanju, ako nisu, mogu da se poprave, i možeš se tako iz Donjeg grada popeti gore, to je dovoljno.
"Nemam dilemu da je život nepodnošljiv, ja zaista tako mislim", rekli ste jednom. Zašto je život nepodnošljiv?
- Da je podnošljiv, ko bi stvarao bilo šta? I zbog čega? Nauka? Dalje od točka ne bi ni stigli. I dalje bi možda jedino postojali trubaduri i pevali ženama o ptičicama, koje i žene vide isto kao i trubaduri, a možda i drugačije. I svi bi zajedno uživali u tome koliko je dosadno. Nepodnošljiv je jer je čovek nepodnošljiv. I sve što radiš u životu jeste da bi ga učinio podnošljivijim.
Čemu je svet naučila pandemija koronavirusa, koja je u jednom trenutku umnogome promenila naše živote, naše navike, pa i prioritete?
- Ničemu novom, samo nas je podsetila na neke stvari. Na iluziju da nevolja ujedinjuje ljude, na to da je iracionalno jače od racionalnog, na to da su panika i histerija urođena, a isplativa stanja, na to da sva ona pitanja "ko zna šta je u vakcini?" znače isto kao i otpor prema pranju ruku u devetnaestom veku, koji je bio mala revolucija po bolnicama, i na to da sva ona lupetanja "posle ovog svet neće izgledati isto" znače samo jedno: hoće.
Mislili smo da ćemo malo odahnuti kad se pandemija smiri, ali je svet zapao u krizu izazvanu rusko-ukrajinskim sukobom. Pesimisti tvrde da smo na pragu trećeg svetskog rata. Kako vi sve to vidite? Ima li uopšte nade za ovaj svet?
- Uvek ćemo biti na pragu trećeg svetskog rata. Veliki je problem sa podelama. U svetu, ali i ovde. Kako se neko identifikuje sa agresorom i nasiljem, a jeca i kuka kako je inače stalno žrtva nečeg što je veće od njega? To je već određeni stadijum koji čovek dostigne u bolesti koja se zove psihoza. Posledice poraza u životu svakog od nas dovedu u stanje da odlažemo neku promenu u životu. Dakle, ima nade. Ali prvo moram da poverujem u to da imam snage da promenim život.
(Kurir.rs / Boban Karović)