Mihael Martens, nemački novinar i pisac, dugogodišnji politički dopisnik lista Frankfurter Allgemeine Zeitung i stručnjak za balkanska pitanja objavio je na Tviteru niz dokumenata nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, koji su u međuvremenu postali javni, koji govore o susretu tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana sa tadašnjim kancelarom Nemačke Helmutom Kolom i ministrom spoljnih poslova Hans Ditrihom Genšerom u julu 1991, u vreme kada se kriza u bivšoj Jugoslaviji razbuktavala.
Prema dokumentima koje je Martens objavio, poseta je u to vreme izazvala veliku pažnju u inostranstvu, izazivajući iritaciju u nekim državama članicama EK, posebno u Parizu i Londonu.
Tuđman je mesecima i raznim kanalima pokušavao da ugovori susret sa Kolom i Genšerom u Nemačkoj. Njegovi su to, između ostalih, stalno tražili od nemačkog generalnog konzula u Zagrebu, koji je bio veoma naklonjen Tuđmanu, da prosledi zahtev, navodi Martens.
Tuđmanovoj poseti prethodile nedelje internih debata u nemačkom MIP-u. Da li ga uopšte treba primiti? Ili bi to ubrzalo raspad Jugoslavije, koji Bon (još) nije želeo, piše Martens.
Drugi politički lideri iz Jugoslavije, poput Ibrahima Rugove sa Kosova, na primer, pokušavali su cele godine da budu primljeni kod Kol i Genšera, ali su stalno odbijani. (Rugova je kasnije ipak uspeo da bude primljen na nižem nivou).
Prema dokumentima koje je objavio Martens, u slučaju Tuđmana, konačno je doneta odluka da se prihvati njegov zahtev. Jedan od argumenata za to je bio da su republike očigledno postajale sve važnije, dok je savezna država Jugoslavija mogla sve manje da odlučuje.
Drugi argument je bio da su Tuđmana već u maju primili u Italiji predsednik Kosiga i premijer Andreoti, tako da to nije bio presedan. Međutim, predviđeno je da Tuđman bude primljen na najnižem mogućem nivou protokola.
U internim razmatranjima, insistirano je da je važno „izbeći bilo kakav privid priznanja Hrvatske tokom posete. Genšerovi ljudi su imali nekoliko ideja u vezi sa ovim. Na primer, Tuđmana ne bi trebalo da čeka šef protokola na aerodromu.
Takođe, nema crvenog tepiha za Tuđmana. Bez počasne pratnje, bez hrvatskih zastava. Smeštaj u hotel, a ne u gostinsku kuću vlade. Tuđman je trebalo da se sastane sa Kolom, ali ovaj ne bi trebalo da mu priredi zvaničan ručak ili večeru.
Nemačka je obzbiljno pripremala posetu. Od nemačke ambasade u Beogradu zatraženo je da pripremi detaljni izveštaji: o situaciji u Jugoslaviji, Tuđmanova biografija i psihološki profil. Ti izveštaji su potom dostavljeni Genšeru.
"Psihološki portret Tuđmana koji su pripremile ambasada u Beogradu i Generalni konzulat u Zagrebu je po mnogo čemu izuzetan, ali to ću ostaviti za neku drugu priliku. Sada bih želeo da se koncentrišem na druge interne dokumente koje su pripremili Genšerovi saradnici", naveo je Martens.
Takozvani „Gesprachsfuhrungsvorschlag” (predlog kako da se vodi razgovor) pokazuje da je, suprotno legendi da je Nemačka od početka 1991. godine silno želela da prizna Hrvatsku, u Bonu još uvek preovladavala ideja da se Jugoslavija održi celovita.
Ministarstvo je predložilo Genšeru da svoj deo razgovora otvori pitanjem Tuđmana: „Kako hrvatsko rukovodstvo planira da pouzdano garantuje manjinsku zaštitu za Srbe u Hrvatskoj?“
Nemci su od Tuđmana hteli i da saznaju da li su tačni izveštaji u štampi prema kojima se on zalagao za podelu Bosne i Hercegovine između Hrvatske i Srbije, kao što je između ostalog pisao nemački dnevnik „Frankfurter algemajne cajtung“.
Ako bi Tuđman potvrdio želju za cepanjem Bosne i Hercegovine, trebalo bi ga upozoriti - ko dovodi u pitanje granice drugih, automatski dovodi u pitanje svoje.
Takođe je predloženo da bi Genšer trebalo da se osvrne na hrvatsku fašističku prošlost: „Čini nam se – takođe s obzirom na ratna iskustva koja se ne mogu poreći – da je psihološki posebno važno smanjiti nepoverenje davanjem političke autonomije. (Srbima u Hrvatskoj).
Ako bi Tuđman zatražio od Nemačke da prizna Hrvatsku kao nezavisnu državu, Genšeru je preporučeno da odgovori: „Ovo pitanje se trenutno ne postavlja. Priznanje bi značilo mešanje u unutrašnje-jugoslovenski proces rešenja…“
Međutim, prema drugom internom dokumentu, u kojem je sažet stvarni razgovor, Tuđman je „izbegao“ da postavi pitanje priznanja.
Tuđman je ipak govorio o Bosni. Kako se navodi u nemačkom memorandumu, hrvatski predsednik je pokušao da ubedi Genšera da Bosna nema budućnosti i da se mora razbiti. Prema zapisničaru, Tuđman je rekao:
"O Bosni i Hercegovini treba govoriti, jer su njene granice komunisti definisali na istorijski i geopolitički apsurdan način. Hrvatski naseljen dio BIH je bio deo Hrvatske pre Drugog svetskog rata.”
„Problem BiH bi (samo) mogla da reši Evropa. Pri tome se mora podsetiti na istorijsku podelu Balkana na zapadni i istočnorimski deo ili podele na katoličku i pravoslavnu sferu, kao i 50-50 sporazum između Čerčila i Staljina.” U zapisniku nije zabeleženo da li je (ili šta) Genšer odgovorio na takve primedbe. Međutim, drugi dokumenti pokazuju da je Bon striktno odbacio podelu Bosne između Srbije i Hrvatske.
U jednom od pripremnih dokumenata za posetu stoji: „Za nas podela teritorije trećih lica ne može biti ozbiljna tema razgovora”. Tvrdi se da bi Tuđmana trebalo upozoriti da bi se to moglo pokazati kao bumerang za Hrvatsku. U sažetku razgovora se takođe navodi da je Tuđmanu rečeno da Bon nije zainteresovan za nemačke „posebne odnose“ sa Hrvatskom, jer bi to bio „povratak u zastarele načine razmišljanja“.
Na kraju niza na Tviteru, Martens je napomenuo da je prvo put video ove dokumented dok još nisu bili javni, ali da je sa njih nedavno skunita tajnost.
"Prave bombe ću ipak zadržati za sebe dok ne izađe moja knjiga "Nemačka i uništenje Jugoslavije".... što će potrajati", naoisao je na kraju nemački novinar.
(Kurir.rs/M.Đorđević)