Joland Karera rodila je zdravog sina, a kada je nakon tri godine odvela dete lekaru zbog bolova u stomaku, istog dana dobila je informaciju od lekara da njeno dete pati od maligne bolesti. Nije se predala, njena borba je trajala pet godina, i uspela je. Njen sin, njen ponos, njen Matija, danas ima 22 godine i korača uz majku i pomaže mališanima koji prolaze kroz isto što je nekada davno i on.
- To zaista jeste najstrašnije za svakog roditelja, da čuje: "Vaše dete ima rak". Mi smo uveče legli kao zdrava i srećna porodica, da bismo se ujutru probudili sa nekim atipičnim bolom u stomaku, i već u 9.30 ujutro bila mu je postavljena dijagnoza maligniteta. Do juče smo bili zdravi i srećni, a danas se borite za život - počinje priču ova hrabra majka., inale predsednica NURDOR-a.
Izdržala je dugotrajnu borbu, jer je znala da mora. Zbog svog deteta i zbog sebe, piše Telegraf.
- To je bolest, jedna borba i neizvesnost koja traje godinama. Najgore je što nema tačnih prognoza, to je jako teška bolest, gde se ishod ne zna. Oni vas svi ostave, i niko ne može da kaže šta će vam se desiti. To je period kada se mi roditelji toliko emotivno istrošimo, da ja nemam reči. Znate ono kada vam dete pet dana ima temperaturu, to vam traje kao večnost. A, zamislite lečenje koje traje pet godina i ne znate šta će se desiti već sutra. Mi preživljavamo strašne stvari i, sada budim moju staru ranu, a mene je Bog ili univerzum izabrao da ostanem u ovome - priča nam Joland.
Svoju bitku je pobedila, ali nije odustala od svoje misije da drugima pomogne.
- Svakodnevno se roditelji suočavaju sa ovim stvarima. Svakodnevno jedno dete oboli, i zato sam ja odlučila da svima njima pomognem i podelim svoje iskustvo. Jedno dete se dnevno razboli, a jedno dete nedeljno premine i to je poražavajuća statistika.
Joland je predsednica NURDOR-a i uz pomoć svojih kolega, napravili su bolnicu u Nišu koja služi za lečenje onkoloških pacijenata.
- Mi smo u NURDOR-u organizovali mnogo toga, napravili smo i bolnicu u Nišu bez ičije pomoći, niko nam nije pomogao. Udruženje roditelja u regionu je osnovalo bolnicu od 750 kvadrata. Bolnica je tamo, utkana je našim emocijama i hvala svim donatorima. Ta bolnica svetli i pokazuje dobar primer. Za ovakve stvari morate biti ludi, i mi ne odustajemo koliko god da je teško. To su bile naše trke s preponama. Imali smo cilj, i fantastičan je. Kada se okrenemo tada shvatimo da smo uspeli i prevazišli svoje lične kapacitete.
Joland, njen muž i sin danas su deo ove humane priče.
- Moj sin Matija sada ima 22 godine i on je najjači efekat i najznačajniji, jer su to deca koja su izlečena. Bili smo u Beogradu. Okružena sam decom koja su sada velika, i svi su se izlečili. Nekada sam ja brinula o njima, a uskoro će oni o meni. To nema cenu, oni mene svi grle i zovu kevo. Ja sam samo jedno dete rodila, a to su sve moja deca. Moj sin se tek sada budi, i shvata kroz šta je sve prošao - priča Joland.
- Svi me roditelji znaju. Oni prvo kod mene dolaze kada saznaju za dijagnozu. Jako su važna ta emotivna i optimistička retorika, jer je izlečenje moguće. Kažem im da će i oni stajati na mom mestu jednog dana, kao moj sin i ja. Mi smo svi vezani. Iza mene imam jednu ozbiljnu vojsku, a nisam ništa shvatila dok aplikaciju Pruži korak nije preuzelo 500.000 ljudi. Ima ovde jako loših stvari, a to je smrt dece i koju poznajem i koju ne poznajem. Nemam za to pomoć psihologa, to sama nekako prevaziđem ali ostaju posledice. Žao mi je što mi roditelji nisu živi da im ponovo kažem hvala za ovo kako su me napravili i vaspitali, ali ja nastavljam dalje, postoji Božija plata i svi roditelji i ja idemo zajedno kroz svako iskušenje i postajemo bolji ljudi - zaključuje Joland.
Kurir.rs/Telegraf