Usledilo je pet ciklusa hemioterapije, a morala sam ponovo i da učim da sedim, stojim, šetam. Sina sam videla tek posle tri meseca, kaže Nastasja Nedimović, koja se izborila sa opakom bolešću
Bila sam trudna. Čekala drugo dete. Drugu radost. Četvrti mesec, a moje stanje se pogoršava. Lekari simptome pripisuju trudnoći. Anemija je sve jača. Trpim ogromne bolove, najpre u mišićima, a zatim i u donjem delu leđa. Javljaju se simptomi išijasa u obe noge. Na kraju ostajem nepokretna! Tada moj život počinje da se menja u korenu.
Ovako za Kurir priča Nastasja Nedimović (33), nekadašnja vaterpolo reprezentativka Srbije. Na svet je donela zdravo dete i nakon te iscrpljujuće 2017. godine sada može da kaže da je pobedila. Danas je „kancer influenser“, snima blogove. Pišu joj i bolesni i zdravi. Traže od nje nadu i savet za zdraviju ishranu i život. Ali da se vratimo na početak...
Lekari su trudnici koja je bila tek u četvrtom mesecu i u veoma lošem zdravstvenom stanju govorili da je verovatno samo - anemična.
- Na insistiranje majke potražila sam mišljenje drugih lekara. Zahvaljujući jednom profesoru prebacuju me na odeljenje hematologije u Klinički centar Vojvodine. Tamo mi rade punkciju koštane srži. Shvataju ko je moj ljuti neprijatelj. Rak koštane srži (multipli mijelom). Oni znaju, ja ne znam. Hitno me prebacuju u porodilište. Rade mi carski rez s veoma lošim prognozama i za mene i za bebu. Bilo je pitanje da li ćemo preživeti. Uspavana sam totalnom anestezijom. Sve vreme sam trpela ogromne bolove u telu jer su mi, usled dijagnoze, kosti bile pune lezija (rupa). Tokom operacije je došlo i do preloma grudne kosti i rebara, kao i dva pršljena. Porođaj je, na neki način, usporio moj oporavak. Pacijentima s tom dijagnozom može da pukne ruka kad brišu prozor, meni su kosti popucale tokom carskog reza.
Tek dan nakon porođaja saznala je od čega boluje. Vest su joj saopštili suprug i brat.
- Nakon porođaja sam prebačena u šok-sobu, kada su mi sina Vuka dogurali u inkubatoru da ga vidim. Ali, nažalost, uspela sam da vidim samo njegov trzaj nogice jer više glavu nisam mogla podići s jastuka. Tada je prebačen da se bori sam, u dečju bolnicu, jer je rođen dva meseca pre termina, s dva kilograma. Sina Vuka sam prvi put uživo upoznala tri meseca nakon porođaja. Pre toga, mogla sam da ga gledam samo preko kamere mobilnog telefona. Dok sam se borila za život u bolnici, on je prvih devet meseci živeo s mojom mamom.
Trebalo je da prođe petnaestak dana da se organizam malo oporavi od porođaja da bi dobila neophodnu terapiju. Usledilo je pet ciklusa hemioterapije.
- Morala sam ponovo da učim da sedim, stojim, šetam. Nosila sam mider koji je fiksirao trup zbog poroznih kostiju, koje su bile posledica bolesti da se ne bi slomile. Hodala sam pomoću hodalice, i to u 27. godini. Nakon toga mi je transplantirana koštana srž, usledili su neki novi bolnički dani, da bih se posle nekoliko meseci borbe mogla vratiti kući, da konačno zagrlim moju decu.
To joj je tek bio vetar u leđa. Suprug, koji je bio i ostao njena stena, i osmeh dece, koja su konačno s mamom, davali su joj i daju joj i danas snagu da se bori. I izborila se.
Ne propustite danas POKLON IZNENAĐENJA plus dodatak STARS!
Pretpraznično raspoloženje traje i kod nas, zato smo se potrudili da vam spremimo sjajne poklone iznenađenja.
Kao drugi poklon dobićete dodatak Stars:
Otkrivamo sve što poznati žele da sakriju, vruće vesti i stare tajne, plus čekaju vas ekskluzivni intervjui i paparaco fotke!
Kurir.rs/ Suzana Trajković