Kad sam juče napisao da ne samo što ne bih imao ništa protiv referenduma za ujedinjenje s Rusijom nego ni protiv ujedinjenja s Matuškom, verovatno ste mislili da ćeram komendiju. Ali tome uopšte nije tako. Ozbiljan sam onoliko koliko mi ta malo verovatna stvar ostavlja manevarskog prostora. Ali ako bi bilo stani-pani - „da“ ili „ne“ - i ja bih zaokružio „da“.
Čisto da vidim kako bi se divna rusodupeljubna stvorenja ponašala posle Dana sojedinjenija. Hajde da vidimo na šta bi to ličilo. Autonomna oblast Južnaja Serbija - pretpostavljam da bi se Srbija tako zvanično zvala - svakako bi dobila određeni stepen samouprave, ali kao i sve ostalo u RF, i samouprava bi bila strogo kontrolisana.
Idemo dalje. Nakon početne ushićenosti zbog činjenice da je Srbija konačno dobila A-bombu, Novokoštunica Miloš Jovanović bi vrlo brzo uvideo da su mu u federativnoj Srbiji izgledi za uspešnu nacionalističku karijeru prilično mračni. Naime, u RF je (poželjan) dozvoljen isključivo ruski nacionalizam - u neratnim vremenima mnogo uljuđeniji od srpskog - dočim se na ostale nacionalizme ne samo popreko gleda nego se guše svim sredstvima, uključujući nasilna.
Uzmimo primer čečenskog nacionalizma i separatizma. Malo se ko seća da se brat Ramzan, heroj Ruske Federacije, aktivno borio u ratu protiv federalnih snaga sve dok nije dokonao da u životu može uspeti (i ostati) samo kao ruski, a ne čečenski nacionalista.
Ako bi se Rusija najela gljiva ludara pa se ujedinila sa Srbijom, kosovski zavetnici bi se grdno iznenadili kad bi se uverili da kremaljskim vlastima ne pada na pamet da udare na „lažnu državu“, da im upravo takva, „lažna“, i treba za prepičkavanja s kolektivnim Zapadom, a legije ratnih huškača bi se još više iznenadile kad bi se - po sili regrutacije koja zaobilazi velike ruske varoši, a žari i pali po federalnim jedinicama - obreli u nekom rovu 1.500 km daleko od Srbije, još dalje od Kosova.
Sojedinjenije bi nanelo i težak udarac ovdašnjim murdarlucima (svih vrsta i boja), a pogotovo bi se loše odrazilo na tabloide i tabloidne televizore. Ne kažem da u RF nema tabloidnih novina i televizora, ali uglavnom su u vlasništvu države. Oni koji nisu - dozvoljeni su i privatni - na tržištu (a urednici u životu) opstaju samo dok štampaju-emituju isto što i državni. Ne kažem da u RF nema murdarluka, korupcije, haj-hoj raspašoja i ostalih stvari koje vole slovenske duše, ali ih nema za sve. Federalne elite - što će reći lokalci koji se uvuku dovoljno duboku u kremaljsko dupe - uživaju velike privilegije, za razliku od sirotinje raje, koja strpljivo tavori po ivicama egzistencije i ne pomišljajući da se pobuni.
Vidimo, dakle, da se mnoge stvari koje bi sojedinjenije donelo ne bi dopale ni najzagriženijim srpskim putinoljupcima - uključujući obavezno znanje ruskog - što bi neminovno dovelo do vrenja junačke krvi predaka i posledičnih protesta. Našao bi se tu i neki hadžija da usklikne „Putin peder“. I to bi mu bilo poslednje što je uskliknuo. Moja neznatnost bi verovatno završila u Sibiru, ali njoj je davnašnja želja da krene stopama Dostojevskog. I to je, ukratko, razlog zašto bi glasala „za“.