RUSKA ELITA OZBILJNO PODELJENA: Do skora se činilo da Putin zna šta radi, sada se za obračun spremaju REALISTI I EKSTREMISTI
O mogućem razlazu unutar ruske elite već se govorilo pre dva meseca, nakon što se Rusija užurbano povlači iz ukrajinske oblasti Harkov. Od tada su i ruske trupe prinuđene da se povuku iz ključnog grada Hersona, a predviđeni raskol se uobličava. Članovi elite se dele na relativne realiste koji pozivaju na taktičku pauzu u borbama kako bi se preispitali ciljevi Rusije, i na one koji zagovaraju bespoštednu eskalaciju po svaku cenu, piše Moscow times.
Nikada ranije Putinove strateške odluke — koje se generalno posmatraju kao cena stabilnosti — nisu gurnule ruske elite na ivicu podele. Oni su pružili mali otpor uništavanju oligarha, usponu silovika (bezbednosnih službi) i gruzijskom ratu 2008, dok su aneksiju Krima od Ukrajine 2014. mnogi pozitivno pozdravili.
Od 2015. godine, život u Rusiji je počeo brzo da se sovjetizira, što je kulminiralo promenom ustava kako bi se Putinu omogućilo da ostane na vlasti i potpunim desetkovanjem istinski antiputinovske („nesistemske“) opozicije. Elite su gunđale, ali su nastavile kao da se ništa nije dogodilo. Čak ni invazija na Ukrajinu nije podelila elite, iako je za njih bila šok. Voljno ili drugačije, morali su da prihvate rat kao svršen čin. Svako ko se tome oštro protivio jednostavno je napustio zemlju. Ako nisu mogli da odu, ćutali su.
Sve do septembarskog povlačenja iz oblasti Harkova, rezon većine članova ruske elite — od silovika do krupnog biznisa — bio je jednostavan: Rusija bi morala nekako da pobedi. Nije bilo važno šta to znači u praksi, ali poraz bi mogao doneti sociopolitičku destabilizaciju, a elite svakako ne žele revoluciju. Kremlj bi, dakle, morao da postigne neku vrstu osvajanja koja bi omogućila režimu da izbegne kolaps.
Od septembra, međutim, sve je počelo da se menja, i to brzo. Prvi put u 23 godine koliko je Putin na vlasti, ima osnova da se govori o postepenoj podeli unutar elita. Ljudi sa obe strane te podele ostaju pro-Putinovi i deo sistema, ali imaju različite stavove o tome šta bi Rusija trebalo da uradi sledeće i koji bi njeni prioriteti trebalo da budu. A pošto je podela među insajderima Kremlja — unutar samog aparata represije, skrojenog da se bori protiv „nesistemske“ opozicije — tu se ne može mnogo učiniti.
Sam Putin je odsutan iz ove debate u nastajanju. Niko se ne ugleda na njega, ako ni zbog čega drugog nego zato što njegov stav nikome nije jasan. Njegove funkcije vođe su narušene jer on još uvek vodi ovaj rat kao „specijalnu operaciju“ bez razjašnjavanja njenih ciljeva.
Do septembra se eliti činilo da Putin zna šta radi. Ali od povlačenja iz Harkova i Hersona, sve se doživljava kao brzi pad u haos, pa čak i kolaps zemlje. Na kraju krajeva, kakav je bio smisao održavanja referenduma o pripajanju četiri nova regiona Ukrajine, da bi ih odmah napustili bez borbe? Strašniji od samog rata je perspektiva slobodnog pada u ambis. U tom pogledu Putin izgleda kao slaba figura za oba tabora elite. Čak i pojava tih tabora je reakcija na njegovu slabost kao vođe.
Podela se formira oko jednog ključnog pitanja: šta učiniti ako Rusija izgubi ovaj rat. Praktično svi predstavnici elite dolaze do zaključka da će se to desiti ako se ništa ne promeni. Možda će čak biti potrebno odreći se Krima, a odatle je klizav put do pune kapitulacije, sa međunarodnim ratnim tribunalima, godinama reparacija i postavljanjem prozapadne vlade. Zbog toga u Rusiji nije nastala nijedna partija mira: u trenutnoj ranjivoj poziciji zemlje, ona bi odmah postala partija poraza, a niko još nije spreman da se pridruži redovima gubitnika.
Čak i ako nema poraza, i dalje će postojati sve izraženija linija podele unutar proratnog tabora. Na jednoj strani će biti realisti, koji veruju da Rusija ne može da dobije rat u ovom trenutku, da bi trebalo da prekine borbe da bi radila na obnovi svoje vojske i privrede, kao i na rekonstrukciji političkog sistema. Za realiste je bila greška započeti rat, proistekla iz iskrivljenog shvatanja mogućnosti zemlje. Niti je trebalo održavati referendume, jer nije bilo mogućnosti da se te teritorije drže. Ipak, realisti se protive odustajanju od ruskih pozicija: linija fronta se mora braniti.
Realisti se ne sastoje samo od tehnokrata. Među njima su i silovici, visoki zvaničnici i istaknuti privrednici. Šefovi gigantskih državnih korporacija kao što su generalni direktor Rosnjefta Igor Sečin i generalni direktor Rosteca Sergej Čemezov su pre pragmatičari nego pristalice pobede po svaku cenu jer imaju sve da izgube. Stavovi pragmatičara se u medijima predstavljaju kroz oštre kritike vojske i upozorenja na rizike po zemlju od nastajanja rata sa NATO-om.
Protiv realista su oni koji se zalažu za eskalaciju. Ovi ljudi su nepokolebljivi da Rusija mora da bude spremna da krene u punu mobilizaciju, koncentriše svoje resurse i kišne bombe na Ukrajinu, da bi izbegla poraz, do gorkog kraja. Ovaj deo elite je daleko različitiji od realista, ali ga ujedinjuje jedan faktor: što gore stvari idu na frontu, to više političkih dividendi će ovi ljudi dobiti.
Visoki predstavnici stranke eskalacije uključuju ozloglašenog biznismena i šefa plaćenika Jevgenija Prigožina i bezobzirnog čečenskog lidera Ramzana Kadirova. Imućna braća Kovalčuk takođe su manje-više u ovoj grupi. Iako oni, poput Sečina i Čemezova, imaju sve da izgube, razlika je u tome što poput Prigožina, umesto da kontrolišu državnu imovinu, daju svoju privatnu imovinu državi, poput medija ili Prigožinove privatne vojne kompanije Vagner. Što su državi potrebnije njihove usluge, to imaju veću težinu u sistemu.
Uprkos činjenici da mnogi zagovornici eskalacije ostaju na marginama zvaničnih procesa donošenja odluka, ovo je stranka koja trenutno u velikoj meri utiče na rusku strategiju u Ukrajini, zbog svoje ideološke bliskosti sa Putinom i — za neke od njih — pristupa njegovo uvo. Zbog njih je Putin prešao sa taktike „čekaj i vidi“ na pokretanje masovnih udara na energetsku infrastrukturu Ukrajine. Predsednik je uveren da će ovi udari smanjiti borbeni kapacitet ukrajinske vojske i naneti štetu popularnosti vlade, otvarajući put Moskvi da diktira uslove kapitulacije Kijeva.
Ako ovaj plan ne uspe (a postoje ozbiljne sumnje da hoće), partija eskalacije će postati još jača i još radikalnija — ne samo u pogledu Ukrajine, već i prema onima koji veruju da Rusija ne može da pobedi. Istovremeno, partija realista će dobiti i političku težinu, pogotovo što se javno mnjenje postepeno pomera u korist deeskalacije.
Rusija ide ka poslednjoj bici između radikala, za koje je eskalacija način života, i realista, koji shvataju da bi nastavak povećanja stava mogao da dovede do kolapsa njihove zemlje. Trenutno je nemoguće reći ko će pobediti u ovoj bitci, ali ona će odrediti ne samo ishod rata u Ukrajini, već i budućnost Rusije.
(Kurir.rs/Moscow times)