Eparhija kruševačka - s Nj. p. Davidom na čelu - ne samo da je imala određene primjedbe na TV seriju „Popadija“ nego je imala i zamjerke na „Famozno“, u kome sam objasnio da zilotizam bez pokrića završava u krštavanju jarića od strane dokonih popova.
Izgleda da je Eparhija kruševačka - s Davidom na čelu - pročitala „Famozno“, zašiljila plajvaz i izdala saopštenje prepuno „logija“, koje toplo preporučujem vašoj pažnji. Ali nije to tema naše današnje kolumne. Ponovo je tema jedna TV serija. Moja neznatnost nije eparhija, ali i ona ima određene primedbe na TV seriju „Klan“, koju sam onomad odgledao „džumle“, što je srpski prevod za „binge“.
Tema serije su poslovi i dani zemunskog klana u pretpetooktobarskom i postpetooktobarskom periodu, zaključno sa streljanjem Zorana Đinđića i akcijom „Sablja“, u kojoj su Kum i Šiptar premetnuli svetom. Fikcionalna dela, naravno, nemaju nikakvih obaveza prema faktografiji i hronologiji, ali su u obavezi da budu koherentna i uverljiva, što u slučaju „Klana“ nije slučaj.
Priča o usponu i padu zemunskog klana je i koherentna i uverljiva, ali to nije slučaj sa drugim delom priče - političkim kontekstom u kome je klan žario i palio. Neke stvari ipak sputavaju umetničku slobodu. Ako su, recimo, serijski Kum, Šiptar, Ceca Ražnatović i Legija prepoznatljivi do fizičke sličnosti, a Koštunica, Tijanić, Šešelj i druga divna stvorenja ili odsutni ili - kad im se omakne da budu prisutni - predstavljeni kukavnim sinkretističkim likovima, serija počinje da hramlje i da gubi na uverljivosti.
Da skratim: ne možeš ispričati polovinu priče, a drugu polovinu prepustiti principu „Vlasi to znaju“, pa će se sami dosetiti. Da ponovim još jednom: nije posao filma, a pogotovo ne TV serija da rekonstruišu istorijske događaje i da ispravljaju krive Drine, ali, ako već ugaze u blato istorije, onda moraju igrati kako bubanj kaže. Ne bubanj istorije, nego bubanj dramaturgije.
A bubanj dramaturgije kaže: puška koja visi na zidu u prvom činu mora opaliti u trećem. Iz serije se, međutim, može zaključiti da su pušku na zid okačili Kum, Šiptar i Legija (redosled nebitan), a svi znamo da su samo dobili licence to kill, a da je pušku okačio neko drugi (ko li, Bože).
Dramaturški je sasvim održivo da Cezara ne ubije Brut, nego čovek koji je ubio Libertija Valansa, ali pod uslovom da su motivi čoveka koji je ubio Libertija Valansa isti kao motivi sina Bruta, kužite li, stari moji. Vanumetnički posmatrano, serija je - iako joj to nije namera - čist postsocijalistički realizam. Pre dvadeset pet godina realnost je zaista - jedan na jedan, što rekli „zemunci“ - izgledala kao u seriji: kao mačje jebalište po kome žare i pale marionete lopuža i siledžija čije konce povlače nejasni likovi iz sive zone, moćni rendžeri koji - uplašeni slabašnom mogućnošću da se političkom kriminalu stane na put - huškaju „zemunce“ i „legionare“ da umesto njih obave prljavi posao, pa da se vrate na vlast i žive dugo i srećno. Lepo kaže jedan lik u seriji: „Vidi ko od toga ima vajde.“