Pisac Dejan Tiago Stanković preminuo je danas u 57. godini, potvrđeno je za "Kurir".
Godinama u nazad svojim pričama i knjigama Tiago je osvajao srca brojnih Srba, kako u našoj domovini, tako i u dijaspori. Ipak, pisac je poslednjih godina živeo i stvarao u Lisabonu, a prošle godine je u jednom intervjuu opisao kako izgleda Lisabon i uporedio ga je sa Beogradom:
- Ja u Lisabonu zavidim sam sebi na lepoti grada u kome živim, puno šetam, kilometrima, imam mir kakav bih imao na egejskom ostrvu, mogu da pišem, mogu da se ne družim ni sa kim, a družim se sa svega nekoliko drugara koje viđam svaki dan, jedne te iste, par naših, par Brazilaca, ponekad mi dođe mlađi sin da stanuje sa mnom pa ostane mesecima, ali imam sreće, ništa mi ne promeni život, on je već čovek. Zato sam u Lisabonu najproduktivniji, radim, radim, radim, ali posle tri četiri meseca ne mogu više tako. Onda dođem u Beograd i tu imam mamu i tatu, sve društvo, tu mogu da odem u kafanu uveče sam i uvek imam s kim da se podružim, pa se tako i ponašam, dok mi se ne napune baterije, pa natrag. To je lepota spisateljskog poziva.
Stanković je istakao i da njegovo mesto nije u Srbiji:
- Kad je Crnjanski bio u Londonu, dopisivao se sa Andrićem i kukao mu kako ne može natrag u Beograd. Andrić mu je odgovorio da je njegovo mesto u Beogradu jer mu je tamo publika, i poticao ga je da se vrati. Meni je instrument naš jezik a publika mi je ona koja taj jezik razume, dakle tamo su, ali meni nije mesto tamo, nego bilo gde, jer ne moram biti tamo neprekidno da bih znao tačno šta se dešava, mogu da se čujem sa svima na daljinu, kao da sam se povukao na planinu a ne u inostranstvo.
Jedan je od retkih pisaca današnjice koji je koristio prednosti društvenih mreža da svoje priče podeli sa publikom i tako ima prilike da upotrebi sve prednosti modernog doba da se razvija kao umetnik.
- Lako je glumcima ili muzičarima, njima je odmah posle nastupa jasno kako stoje stvari, da li je publika zadovoljna ili ne, i iz tog odnosa, iz reakcija publike uče. Pisac napiše, odštampa knjigu i pošalje u svet, vesti mu stižu kasno, a i tad kritike nemaju baš takvog uticaja, već je kasno primeniti ih ako su tačne. Ali ne više, otkad je interneta, mreža i blogova, sve što napišem, odmah objavim, još ugrubo, i odmah imam i ja živu reč, komentar, reakciju, tako učim kako da komuniciram osećanja. Čika Dragoslav Mihajlović me grdi jer pišem kolumne, i trošim se, ali nije tako, na kraju će sve to završiti u nekoj knjizi, makar ono što valja - istakao je Tiago u intervjuu.
Ovaj pisac bio je i u Amsterdamu gde je posetio jedno književno veče:
- To je bilo na putu za Brisel, išao sam u Amsterdam da pušim marihuanu, ali sam, inicijativom jedne naše zemljakinje koja blizu Rejksmuzeuma, drži mesto zvano Kalemegdan gde prodaje naše zavičajne proizvode i naše knjige, pozvan na potpisivanje knjiga kod nje u radnji. Kad sam došao ujutru malo sam se žacnuo od mirisa roštilja, ali predveče smo izvetrili, gde kafanče tu odjednom književni klub, napunio se naroda ko da se deli alva, tri sata sam se družio s čitaocima, potpisao krš knjiga. Nikada se nisam osećao bitnijim.
Istakao je tada i u kom pravcu se kreće književna umetnost i da li je zadovoljan trenutnom situacijom na tom polju.
- Neka cveta milion cvetova, bitno je da se pravi umetnost, da se pokušava, iz kvantiteta rađa se kvalitet, tako makar ja vidim stvari - rekao je i nastavio:
- Nekada su pisci bili bolji nego mi danas, pa su možda bili važniji, ili obrnuto, kakogod, savremena književnost nije dobra kao ona iz 20 veka, izgubili smo publiku, prešli su na druge medije, manje se čita, više se gledaju serije. To je pećat današnjice. Mene moja deca zezaju da sam izabrao da se bavim umetnošću iz 19. veka, dobro da ne pevam u operi.
(Kurir.rs/Nova.rs)
Bonus video: