Ujavnosti se podigla povelika furtutma povodom predloga novog zakona o policajnim ovlašćenjima i biometrijskom monitoringu, koji, kao ni ostale predloge zakona (i zakone) nisam pročitao, sledstveno nisam u prilici da dam svoje nestručno mišljenje.
Budući da smo mi društvo u kome su odvajkada „zakoni za protivnici“ (Pašić), razumljivo je da su najglasniji bilo protivnici (svih boja). Sa jedne strane delim njihovu brigu, sa druge strane me boli qwrz. Evo i zašto. Koliko god zakoni propisivali i ogrančavali prava policije (i službi), policija (i službe) uvek nađu načina da ih zaobiđu. Ako se prilikom nekog od tih zaobilazaka neko slučajno i savata, podigne se nešto prašine, malčice se zatrese gora i na kraju se rodi miš.
Koliko pamtim, a pamtim podosta, u svim alotropskim modifikacijama Srbije stvar sa zakonom je ponajbolje stajala za SFRJotovog vakta. Jeste ta zakonitost bila pomalo uvrnuta, mogao si, recimo, fasovati šest meseci mardelja ako te kafanski drug prijavi da si ispričao vic o Titu. Ali tako je pisalo u zakonu, naređenje-izvršenje-Padinjak. Kraj priče.
U nepolitičkim sferama života, vladao je uzoran rad, red i mir. To je bilo zato što je država SFRJot imala neupitan autoritet. Taj autoritet je u prvim posleratnim godinama izgradila vrlo nasilnim sredstvima, strah od zakona i njihovih sprovodilaca,“ministarstava sile“, ukorenio se među građanstvom i seljaštvom, stopa kriminala je bila na niskim granama. Krađe voća, sekundarnih sirovina, tada zvanih „staro gvožđe“, poneko džeparenje u tramvaju, to je otprilike bilo to.
Pre nego što pređem na meritum stvari naglasiću da i u političkim sistemima parlamentarne demokratije država mora imati snažan autoritet, a da zakoni treba da izazivaju strah. To nije stvar dogovora i poverenja između zakonodavca i građana.
Razlika između SFRJotove zakonitosti - a pogotovo sadašnje Srbijine zakonitosti - i zakonitosti uređenih demokratskih država je u tome što se, pod pretnjom kazne, zakona pridržavaju ne samo građani nego i ministarstva sile. Ukratko: zakon je za sve, ne samo za protivnici.
Bilo je u Srbiji, naravno, i ozbiljnijih kriminalaca od džeparoša i kradljivaca bakarne žice, ali su zbog nulte tolerancije na kriminal, efikasnosti policije i skromnih mogućnosti otuđenje imovine, operisali u inostranstvu, gde su neki napravili velike karijere, dok su drugi premetali svetom.
Nije Milošević bio prvi koji je kriminalizovao ministarstva sile. I to je počelo u SFRjotu. Doduše posle Titiove smrtu. Tamo nedge početkom osamdesetih, srnomrzac Stane Dolanc je došao na ideju da srpske kriminalca angažuje na polsovima likvidacije narodnih neprijatelja u emigraciji, što su krininalci radosno prihvatili - iovako ubijaju, što ne bi ubijali narodne neprijatelje - a Stane Dolan im je za uzvrat irsao dosijee i nagrađivao ih legitimacijama službe.
Kad su jednom dobili te legitimacije, srpski kriminalci više nisu morali da idu u inostranstvo. Zašto bi. S tim legitimacijama im niko nije mogao ništa, bili su jači od sudbine. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.