Bio je najbolji strelac u kategoriji petlića, kadeta i omladinaca, a bio je i zlatna kopačka Evrope. Bio je fudbaler izuzetnog, nestvarnog dara. Sa 18 godina bio je fudbalski vanzemaljac. Mogao je da bude veći i od Piksija i od Pančeva i od mnogih drugih, ali... nije sve u talentu, ima mnogo toga i u radu. On se izvlačio samo na talenat. Sa 25 godina je imao ceo svet na dlanu, ali nije, kaže, mogao da podnese teret slave. Možda njegovu životnu priču najbolje opisuje on sam, i to ovom rečenicom: "Ostaje večita žal šta sam mogao..."
Prvo čega se sećam u životu jeste lopta; ona obična lopta. Nju mi je poklonio ujak Branko iz Sarajeva. Sećam se da sam s njom silazio u park među klince da igramo fudbal. Kad sam ja bio klinac, važilo je to pravilo: imaš loptu u kući, moraš da je izneseš, da svi igraju.
Odrastao sam bez oca, odgajila me ja majka Rada i njoj sve dugujem. Mama je poreklom iz Like. Otac mi je Crnogorac i njegovo prezime je Matijašević, a pošto nas je napustio, majka i ja nosimo prezime Puača. Njeno devojačko.
Majka
Otac nas je napustio kad sam imao dva meseca i, evo, za pedeset godina, koliko imam, nikad ga nisam video, ni na slici, ali ne žalim zbog toga. Majka je bila trgovački putnik i često je putovala. Bio sam uglavnom sam, ali sam zbog toga, mislim, brzo očvrsnuo. Imao sam svu podršku majke, ali ona nije mogla nešto mnogo da mi pomogne. Nije mogla umesto mene da daje golove. Ali nikad nije ni govorila: "Sine, završavaj školu", ili: "Batali loptu", uvek me je podržavala i govorila mi da sledim svoje snove.
Detinjstvo
Odrastao sam na Novom Beogradu, u Bloku 70, s Dimom, Piksijem, Adžićem i Radonjom. Imao sam bezbrižno detinjstvo. Majka me je od prvog dana učila da moram da budem častan, pošten i čestit čovek, što sam na kraju i postao, za razliku od sedamdeset odsto mojih drugova iz blokova. Mnogo dece je u to vreme krenulo drugom linijom života. Kroz fudbal sam uspeo da ostanem normalan i da ostvarim svoje ciljeve.
Nikad me druga deca nisu zadirkivala što nemam oca, a i nisam osećao njegovo odsustvo. Krivo mi je bilo što sam bio jedinac, jer uvek sam želeo da imam brata ili sestru. Kad sam se oženio, verovao sam da ću imati bar troje dece, ali to se nije ostvarilo. Uvek sam želeo da imam veliku porodicu, s puno dece oko mene.
Školovanje
Do četvrtog razreda sam bio odličan đak, a onda je došao fudbal i već u osmom razredu sam popustio. Već u drugom razredu srednje prešao sam na vanredno školovanje, jer sam trenirao dva puta dnevno. Zadavao sam majci mnogo glavobolja, bio sam sklon tučama u tom uzrastu. E sad, nisam bio razbojnik, daleko od toga, nego sam uvek uskakao da zaštitim slabijeg. U životu sam uvek bio nekako povodljiv, idem za društvom. Najviše me nerviralo što su u osnovnoj školi nastavnici za sve krivili mene. Kad god se desi neki problem, ja sam bio kriv. Ko je slomio prozor?! Puača, naravno!
Kroz detinjstvo i život išao sam, kako se to kaže, kroz trnje. I stigao do tih nekih svojih zvezda. Druga deca su imali leđa i tatu, a ja sam imao znoj i muku. Pomagali su im šakom i kapom, a mene je sve to teralo da se borim. Bez tate, bez leđa.
Prvi trening
Sa Ivanom Adžićem sam odrastao, bili smo najbolji drugovi. Išli smo zajedno svakog dana na treninge busom, sve dok nismo položili vožnju. Njegovi roditelji i moja Rada jedini su dolazili na utakmice. Nije bilo kao sada, ove sadašnje generacije su strašno razmažene. Bili smo samostalni, ove sad generacije su pod staklenim zvonom.
Sećam se, bilo je neko školsko takmičenje gde su me videli iz Zvezde, a Adžić mi je preneo da je trener Stevan Ostojić rekao da dođem na trening. Mislio sam da me laže. To je bilo bukvalno ostvarenje svih mojih snova. Poveo me je u Zvezdu i na tome sam mu zahvalan. Bili smo i cimeri u prvom timu, a kasnije nas je život razdvojio. Čujemo se i danas, ali nas obaveze razdvajaju, pa ne stižemo da se vidimo tako često.
Crvena zvezda
Sa nepunih 17 godina sam ušao u prvi tim Zvezde, u to vreme je trener bio Šekularac. To je bilo ostvarenje svih snova! Ušao sam na utakmici u Vinkovcima umesto Pančeva poslednjih pet minuta. Zamisli sad ti tu scenu, nas tri klinca - Zvonko, Adžić i ja, s velikim glavama poput Piksija, Pančeva... Čoveče!
Uspesi
Bio sam rekorder svih liga u državi. U petlićima sam dao 101 gol, u pionirima 96, u kadetima 83, najveći rekord u omladincima - 68 golova, i oborio sam rekord koji je držao Darko Pančev. I dan-danas držim taj rekord. Tokom 1991. godine sam postao zlatna kopačka Evrope! Na svečanosti u Rimu uručili su mi veliku statuu od 98 cm i 37 kilograma! To mi je najvredniji trofej u životu. Zlatna kopačka je moj identitet, moja lična karta.
Partizan
Kad je Zvezda postala prvak Evrope, ja sam prešao u Partizan. To je bilo katastrofa i navijači su mi to baš uzeli za zlo. Bio sam nestrpljiv, nisam poslušao savet mog fudbalskog oca Dragana Džajića, koji mi je rekao da sačekam da prodaju Darka Pančeva u inostranstvo i da će mi se otvoriti mesto. Čekao sam, a Darko je ostao do 1992. Prodali su to leto Savićevića i Prosinečkog, a Pančeva nisu, a ja sam igrao njegovu poziciju. Prešao sam u Partizan jer sam verovao u priče koje su mi pričali. "Ti si novi Dragan Mance", govorili su mi, "Naša nova devetka." Jedino pametno je što sam tamo imao Ivicu Osima za trenera. Međutim, nisam ni tamo dobio šansu koju sam toliko želeo. Igrao sam svega nekoliko utakmica, jer sam bio najmlađi.
Odlazak iz Partizana
Fudbalski sam vaskrsnuo kod Ilije Petkovića, u OFK Beogradu, i tu sam bio tri godine. Prvo sam bio treći strelac Jugoslavije, a onda i drugi strelac. Nakon toga, 1994. godine, prešao sam u Obilić kod Željka Ražnatovića Arkana. Na konferenciji za štampu pred Željkom sam obećao da ću dati 30 golova u sezoni. A on mi je rekao - ako dam 30 golova, da ću dobiti najnoviji BMW! Ispunio sam obećanje, dao sam 25 golova u prvenstvu i pet u kupu za tu jednu sezonu.
Arkan
Bio sam poznat u celoj Evropi, realno, pričao sam ti već o Zlatnoj kopački koju sam dobio. E, tad su me tražili svi živi, bio sam u žiži interesovanja, a onda se samo pojavio Željko. Postao je moj fudbalski menadžer i ispao je jako korektan, mogu da ti kažem. Sećam se, on je došao u naš stan, na Novom Beogradu, gde sam živeo s majkom, imao sam 18 godina tada, i doneo je punu torbu novca. U vreme najveće inflacije, kad su plate bile tri marke, on je mojoj majci Radi doneo 35.000 šilinga, što je bilo negde oko 5.000 maraka. Bio je to ozbiljan novac za to vreme, kao da ti sada neko da 100.000 evra. On je čuo moju priču i želeo je da učestvuje u mom odrastanju, jer je znao da sam odrastao bez oca.
Tražio je disciplinu. Kupio mi je prvi pejdžer, recimo. E sad, dok su bili fiksni telefoni, morao sam da idem na spavanje u 11 sati. A znaš kako me je proveravao da li spavam? Zvao me je na fiksni, a ja nikad nisam znao kad će da me zove, danas ili sutra ili kad god. Jednom je uhvatio mamu u laži, ona je rekla da sam tu blizu i brzo je trčala do škole da mi kaže da moram hitno da se javim.
Privilegije
Arkan i Manda su mi puno pomogli. Arkan mi je kupio prvi telefon, pejdžer, garderobu, zlato, automobile, sve što sam želeo a nisam mogao da imam. Voleo me je najviše posle svoje porodice. Imao sam počasno mesto. Verovao je u mene i ispunjavao je sve što je obećao. Nikad me u životu nije udario ili bilo šta slično od silnih gadosti koje su govorili za njega.
Bio mi je životni oslonac, kad iza sebe imaš takvog čoveka, ne možeš da ne budeš u centru interesovanja. Kao najbolji strelac imao sam naslovne strane Tempa, gostovanje pet puta godišnje kod Minimaksa. Ljudi su čekali po deset godina da dođu jednom, a ja sam bio gost svaka dva meseca. To su sve Željkove zasluge i privilegije koje mi je pružio, a ja sam mu vratio svojim golovima. Nije me gurao puno u reprezentaciju, jer da jeste, igrao bih mnogo više, ne samo dva puta.
Prvi honorar
Prve veće pare sam zaradio u Italiji i od tih para sam kupio besan automobil. Kupio sam auto od 85.000 maraka, to su bile moje dve i po plate. Trošio sam na sve da sebi udovoljim. Ali novac ne može da kupi sreću. Nijedna para ne može da kupi to što sam igrao četiri večita derbija, a još više to što sam igrao protiv Ronalda, ali ne ovog sad, ovaj je falš, nego protiv pravog, ili protiv Zidana, Roberta Bađa i drugih svetskih igrača. To ću moći da pričam jednog dana svojim unucima. Ostaje večita žal šta sam mogao...
"Gde su ti pare, čoveče?!"
Imao sam sreću da sam nakon Arkanove smrti radio s najboljim menadžerom u Evropi, pokojnim Predragom Naletilićem. Čovek mi je pomogao i u najveće klubove me vodio. Sećam se, 2005. godine sam ga zvao i tražio sam mu neke pare. A on me pita: "Gde su ti pare, čoveče?! Samo sam ti ja napravio tri i po miliona ugovorima! Šta si uradio s njima?!" U jednom momentu je samo digao ruke...
Na korak od svetske slave
Sa ovog stanovišta sad, krivo mi je što sam sa 18 godina bio vanzemaljac. Tražila me je cela Evropa, i Real i Madrid i Barselona, a ja sam postigao samo pedeset odsto onoga što sam mogao. E, sad se sigurno pitaš zašto nisam napravio veliku karijeru. Za polovinu toga sam kriv ja lično, a drugu polovinu nose treneri i njihovi propusti. Vladimir Pižon Petrović mi je mnogo odmogao... E, ali džaba sva podrška i ljudi kad tu dođe moja luda glava. Sa 25 godina sam imao ceo svet na dlanu, ali nisam mogao da podnesem teret slave.
Provod Zaradio sam prvi milion sa 24 godine, ali nisam umeo to da nosim. Nisam imao pored sebe nekoga ko bi me usmerio i rekao mi: "Alo, ukoči!" Majka nije mogla ništa da mi zabrani. Nikad se u životu nisam kockao, kap alkohola popio, niti cigaru zapalio. Kad mi se ćerka rodila, nisam popio kap alkohola.
Ono što me je mnogo koštalo i što me je ubilo bili su noćni izlasci. Ostajao sam do kasno i ujutro nisam mogao da izdržim trening. Provod, izlasci i devojke su mi mnogo odmogli. Nisu to bila pijanstva, već premor. A volele su me devojke; i gde god da se pojavim, bio sam važan. Obilazio sam sve najpopularnije lokale i ostajao do zore. Pamte me sve pevači. Kad se samo setim kolike sam im bakšiše davao i bacao im najveće pare... Zaradio sam tri i po miliona maraka i sve sam ih potrošio. To je odgovor na pitanje zašto sam igrao u Nici, a ne u Pari Sen Žermenu, na primer. Igrao sam u Francuskoj, Italiji, ali ne tamo gde mi je bilo mesto.
Trošenje
Živeo sam drugačije, trošio sam dosta. Oni koji su pametni ulažu novac i štede, a ja nisam nikad razmišljao o tome. Živeo sam u trenutku, celog detinjstva i mladosti sam se odricao raznih stvari i onda kada sam dobio ceo svet na dlanu, želeo sam da kupim sve što mi se pruži. Nisam nikad razmišljao da će zapravo doći dan kad neću igrati.
Kad sam došao do para, odmah sam sebi kupio lanac od pet hiljada evra, sat od hiljadu i po evra. Kao kad majmunu baciš i kokice i bananu, a on sve to uzme, e to sam i ja radio! Od prvog do šestog kolena svoje porodice sam hranio! Imao sam sveščicu u kojoj sam imao zapisane ljude koji mi duguju, a onda sam je pocepao. Bio sam Deda Mraz za celu rodbinu, šta god je bilo, ja sam davao. Imao sam toliko lažnih prijatelja da ne mogu ni da ih se setim svih! U ovom trenutku imam 24 kumstva, a sa 20 uopšte nemam kontakt. Ne, ja se s njima nisam posvađao, nego ih jednostavno nema. Bilo je primera da me svako zove da mu krstim dete ili budem kum na svadbi, a ja sam ih znao samo po tri meseca, recimo. Meni nije bilo ni na kraj pameti da me iskorišćavaju. Al' šta ću kad sam slab na sirotinju...
Ivona
E, sad ćeš da čuješ kako sam se upoznao sa Ivonom. Karijeru sam završio sa 33 godine, zbog teške povrede kolena, i sasvim slučajno smo se upoznali, preko Žarka Pupavca, a sve ostalo je istorija. Brzo smo počeli da živimo zajedno. Drug koji nas je spojio nam je kumovao na svadbi. Ivona je bila uz mene za vreme rehabilitacije. Nakon operacije u Hrvatskoj dobio sam preporuku da lečenje nastavim u Novom Sadu. Rekli su mi da ću pet meseci morati po ceo dan da budem na rehabilitaciji, te sam odlučio da iznajmimo stan tamo. Na njenu ideju smo otvorili školu fudbala. Zahvalan sam joj za sve što je učinila za mene, ona je moja pokretačka snaga.
Škola fudbala
Kraj karijere me je izbacio iz takta. Nisam mogao da se pomirim s tim da neću više igrati. Išao sam kod svih mogućih doktora da taj problem rešim, ali se nije dalo. Poslednjih 18 godina držim najbolju i natrofejniju školu fudbala "Petar Puača" u Novom Sadu. To mi je sada najvažnije. Imam 260 dece s kojom radim. Svakog meseca opraštam članarinu trideset šestorici dečaka. To su deca koja su izuzetno talentovana, ali ne baš tako dobrog materijalnog stanja.
Svaki put kad ih vidim, setim se sebe i kako sam ja teško živeo u detinjstvu. Opraštam deci koja putuju 20 kilometara da bi došla na trening. Više od 60 đaka plaća pola članarine. Ljudi s kojima pričam mi govore: "Ti si lud", a meni svakih mesec dana dođe nešto lepo i novo. Postao sam direktor svih kampova slavnog italijanskog Milana i Reala iz Madrida u narednih pet godina. Bog vraća kad radiš dobra dela. Ja to ne radim da bi mi vratio, već zato što mi je to prirodno.
Tatina princeza
Ćerka Emanuela mi je najveća sreća u životu, plakao sam kao kiša kad se rodila. Do njenog rođenja najsrećniji momenat u životu mi je bio gol koji sam dao Napoliju, pred punim stadionom. Nije mi zadavala glavobolje, bila je najmirnije dete na svetu. Sad je izrasla u veliku devojku, nedavno smo joj proslavili punoletstvo. Srećan sam što smo uspeli da je vaspitamo i usadimo joj prave vrednosti. Impresionira me njena dobrota, ona je jedna plemenita duša. Kad god sam otišao na roditeljski, vratio sam se punog srca. Nikad me nije obrukala i znam da neće. Voleo bih da moja Emanuela ima puno dece i da me neko od njih nasledi.
Dodirnuo sam zvezde, ali...
Ispunio sam ja svoje ciljeve, neću da lažem. Međutim, najviše mi je krivo kad ljudi koji me sretnu, gde god da odem, kad mi priđu i kažu mi: "E, moj Petre, šta si ti sve mogao da budeš, a nisi..." To mi ostaje večita žal. Zbog toga sam dosadno uporan kad radim s decom u školi. I uvek im govorim: "Nemoj da zabušavaš!", "Nemoj da izlaziš uveče, odmori se." Kad mi dođe dete na trening, ja vidim da je ostalo napolju do pet ujutro i u tom momentu vidim sebe. I ponavljam kao papagaj: "Budite istrajni, trenirajte, sve ostalo će doći." Biće uvek vremena za provode i izlaske. Nisam slušao kad su meni pametni ljudi govorili. Imali su pravo, a znaš kako, meni na jedno uvo uđe, na drugo izađe i u sebi se mislim: "Ma šta ti, matori, meni govoriš šta ću ja da radim!"
Sve je trud
Evo, primer za sve, za svu decu, treba da bude Dejan Stanković. U našem timu bile su dve zvezde: Perica Ognjenović i Dejan Stanković. Perica je živeo život kao ja i završio je gde je završio, nije napravio neku zavidnu karijeru. Sa druge strane imaš Dejana Stankovića, koji ima svetsku karijeru. Imali smo dva treninga dnevno i bili umorni kao kerovi. Svi smo mi posle večeri šetali gradom, a Deki nikad nije išao s nama napolje, već je odlazio u sobu i radio po 1.000 trbušnjaka. Napravio je čuda, ja to nisam imao u sebi. U životu nijedan trbušnjak, a ni sklek, nisam uradio.
Crkva
Pristalica sam toga da živim što smernije. Neću da lažem i govorim kako svake nedelje idem u crkvu, ali jednom mesečno obavezno odemo u manastir Veliku Remetu na Fruškoj gori ili u jednu prelepu crkvu u Sremskoj Kamenici. Uvek kad mi ne bi išlo u životu, a i u fudbalu, pomagala mi je Sveta Petka. Bio sam najbolji strelac i onda me stane, pa ne mogu pet utakmica gol da dam. Kako dođe 27. oktobar, ja se probijem kroz gužvu, zapalim sveću i odmah me krene. Ona mene čuva. Dolazi mi u snove, i sad kad ti ovo pričam njen lik mi je pred očima.
Emotivac
Imam 50 godina, a kao da imam 20. Takav sam bio i kao mali. Izgledam grub kad me ljudi vide, zbog priče, stava ili frizure. U meni se krije veliki emotivac i dete. Plačem za svaku sitnicu, što mnogo nervira moju ženu.
Odlazak bližnjih
Najveća tuga bila mi je smrt dede. Od cele familije, bio sam najviše vezan za njega. Svaki letnji raspust sam provodio s njim u Kolutu kraj Sombora. Pogodila me je i smrt ujaka, oni su mi bili poput očeva, ali eto... život... Kad su ubijeni Arkan i Manda, mnogo me je više bolelo od smrti nekih ljudi sa kojima sam bio u krvnom srodstvu. On je meni bio više od rođaka. Bio sam jedini fudbaler koji je otišao na njegovu svadbu i na slave. Sa Cecom je dolazio kod mene kući na rođendane. Emanuela je pre nekoliko godina izrazila želju da se upozna sa Cecom, pa sam je pozvao i ona je pristala.
Živim u jednom danu
Moram da priznam da se jako plašim smrti. Voleo bih da vreme može da stane. Do 30. godine mi uopšte nije brzo prolazilo vreme, a i ko tada razmišlja o tome. Sad u septembru sam imao saobraćajnu nesreću. Kuckao sam poruku i sa 120 kilometara na sat sam uleteo pod kamion. Ali ostao sam živ, hvala bogu, nije mi bilo ništa. U tom trenutku sam shvatio da svaki dan treba živeti punim plućima kao da je poslednji. Živim u ovom danu i daću sve od sebe da bude najbolji na svetu.
(Kurir.rs / Andrijana Stojanović)
Bonus video: