Trenutak kada se stara godina pretvara u novu često je obojen simbolikom. Ona je u slučaju umetnice Ane Sofrenović veoma lična. Prošle jeseni proslavila je svoj jubilarni rođendan, koji joj je, između ostalog, doneo i potvrdu da do sada u svojim izborima nije grešila.
Šira publika je najbolje poznaje kao predstavnika one generacije glumaca koja svedoči kako se sedma umetnost na prelasku dva veka menjala. Ali Ana je i na polju muzike ostavljala jedinstven trag. Sve što je naučila, poslednjih pet godina prenosi svojim studentima podučavajući ih tehnici glasa.
Jeste li skloni da uoči Nove godine svodite račune?
- Što sam starija, trudim se da više živim u trenutku. Ova 2022. bila mi je izazovna, dešavale su mi se razne stvari. Posle dužeg vremena ponovo sam putovala do Amerike na umetničke radionice i sagledala kakva je njihova eksperimentalna muzička scena. Bilo mi je zanimljivo da vidim gde se ljudi kreću, kakva su im interesovanja, šta su teme... I vrlo je slično kao kod nas. Raduju se, uživaju u životu, ali su i zabrinuti za razne stvari.
Kakvo mesto ima umetnost u ovakvom svetu?
- Stvorila se neka nova, virtuelna scena, koja se dosta meša s fizičkom. I to mi donekle prija. Za neke stvari još sam stara škola i fali mi odnos s publikom. Promene su uzbudljive, ali i pomalo zastrašujuće. Na prelazu smo vekova i još se prilagođavamo tehnološkoj revoluciji koja je počela pre tridesetak godina. Sve je brža, a vreme će pokazati šta je dobro.
Publika vas najviše zna kao glumicu. Smeta li vam da vas samo tako oslovljavamo?
- To je zato jer me je najviše bilo u filmovima, a oni traju i određuju te. Manje sam prisutna u pozorištu, dok me u serijama nema. Mada se i glumci bave muzikom, ali ta strana mog umetničkog rada medijski je tiha i znana samo ljudima s kojima stupam u kontakt svaki dan.
Zašto vas nema u serijama?
- Dosta sam putovala, a potom se okrenula pedagoškom radu. Desetak godina nisam prisutna u tim krugovima, pa me manje i zovu. Bila sam na nekoliko kastinga i igrala uglavnom u koprodukcijama. Ali mene i nije tako lako kastovati. Lice me još služi za neke mlađe uloge, a možda će mi se neke nove tek desiti. Kada sam tokom devedesetih najviše snimala, uvek sam dobijala određeni tip uloga jer me specifično lice za naše podneblje, kao i moj habitus uslovljavaju. Ipak, pisci pišu sve različitije scenarije, pa može da bude iznenađenja.
Imate li tu neke želje?
- O našim serijama znam preko kolega koji svoj rad promovišu na socijalnim mrežama. Kvalitet se podiže i to mi je najdraže. A kada je reč o meni, pa naići će nešto. Mora da se poklope stvari. Ponekad mi bude žao što nisam deo te priče, ali morala bih da imam malo drugačiju karijeru. Kad se jednom izmakneš, nekako te i zaobilaze kasnije.
Jeste li svesni traga koji ste ostavili na filmu tokom devedesetih?
- Tada sam se osećala povlašćenom što dobijam priliku i uopšte snimam. Film i pozorište su me štitili od teškog vremena u kom smo živeli i pomogli mi da ne budem izložena realnosti. Uz to, bila sam tek u ranim dvadesetim i suviše mlada da procenim trenutak, nisam bila svesna raspada jednog vrednosnog sistema i one Jugoslavije u kojoj sam se rodila i odrasla. I bila sam srećna. Smatrala sam da je moje da radim i da se razvijam, gluma mi je bila glavna, a onda sam posle filma "Kaži zašto me ostavi" počela i muzikom da se bavim.
Da li je tačno da ste na setu filma "Ubistvo s predumišljajem" igrali "tetris" da biste se spremili za najzahtevniju scenu?
- Nesvesno sam to radila da bih sebi stvorila tišinu i zatvorila se u svoj svet. Volim igrice i služe mi da se koncentrišem. To, naravno, nije tako delovalo reditelju Gorčinu Stojanoviću, kom sam stalno ponavljala da ćemo snimati čim pređem sledeći nivo. Ali moje neiskustvo je učinilo da jedna od reakcija koju imam u toj sceni ubistva i samoubistva bude prejaka, pa da ne budem zadovoljna. Posle sam naučila kako treba.
Kako ste onako mladi uspevali da igrate kompleksne dramske uloge?
- Kad nemaš iskustvo, pomaže ti dar, a ja sam imala sreće da sam se rodila s lepim darom za glumu. "Ubistvo" smo snimali 1995, kada sam imala 23 godine, i znam da su mi mnogi govorili da ne mogu da shvatim tu Jelenu koju sam igrala. Ali to je dar. On se, ako je natprosečan, pojavljuje dosta rano i može da donese zrelost koju ti kao osoba nemaš. Opet, može da postoji neravnoteža između količine dara i karaktera. Imala sam sreću da i moj karakter bude u skladu s težinom dara, pa sam uspela da to iznesem bez problema s bolestima zavisnosti, na primer. Jer, to se dešava. Tako je bilo i u muzici, pošto sam pisala pesme kada sam bila dosta mlađa, pa su umeli da me pitaju kako znam za sva ta iskustva kad nisam prošla ništa. I to je dar.
Imali ste sreće da svoj dar kombinujete sa iskustvom mnogih velikana našeg glumišta. Po čemu se sećate Milene, Dragana, Ljubiše...?
- Setim ih se često jer moje kolege postavljaju video-snimke i fotografije s njima. Imala sam priliku da radim s mnogima od onih uz čije sam filmove i lica odrastala, što mi je bila velika čast i sreća. Nedostaju mi. Oni su me uveli u posao i ja sam deo nekog njihovog vremena.
Upoređujete li ga sa sadašnjim trenutkom?
- Ovo je vrlo uzbudljiv momenat. Da nema interneta, ne bih mogla da stignem do mnogih ljudi koji daleko žive, a veoma mi znače u poslu. Opet, pomoću ovakve komunikacije, rad je nekad otežan jer se mnoge stvari suviše vide, velika je buka, previše je informacija. Ali i ja sam veoma radoznala. Divan savet mi je dala kompozitorka Meredit Monk: "Kad god imaš strah, sačekaj da pređe u radoznalost".
Kako se to desi?
- Samo je čekaš sedeći u tom strahu. A kad se desi, onda si aktivan jer iz radoznalosti radiš drugačije nego iz straha.
Radoznalost vas je spojila s Meredit, na čiji ste poziv putovali u Njujork i nastupali u Karnegi holu.
- Bilo je to u januaru 2006, nakon čega sam samo sedam dana kasnije s Jovanom Maljokovićem imala koncert u Banji Koviljači. Na oba koncerta dala sam pun angažman i shvatila šta je život umetnika sa ovih prostora. O mom iskustvu u Karnegi holu ovde se nije pisalo, ljudima nije bilo jasno šta Ana glumica radi u Americi sa eksperimentalnom muzikom. To mi je bila velika škola. Nije lako biti ja sa ovakvom karijerom, ali je uzbudljivo (smeh).
Jedan od filmova koji vas je vratio u glumu bilo je crnogorsko ostvarenje "Dečaci iz Ulice Marksa i Engelsa". Šta vam je doneo?
- Bila je to jedna od mojih najtežih uloga. Igrala sam crnogorsku majku iz dva doba, najpre s tridesetak godina, a potom kada joj je preko 50. Bilo mi je uzbudljivo da vidim svoje lice osušeno od šminke. Za tu ulogu dobila sam dve nagrade, u Parizu na jednom festivalu i u Crnoj Gori.
Nosite li još svuda sa sobom "Caricu Teodoru", koju ste u Nišu dobili za "Nebesku udicu"?
- Ta nagrada me je stigla dok sam živela u Engleskoj. Osvojila sam je "na daljinu", pa mi ju je tek mnogo godina kasnije u ruke predao Ljubiša Samardžić i od tada, istina, ide svuda sa mnom.
U Engleskoj ste igrali na televiziji. Zašto ste prekinuli kontakte s tamošnjim agentima?
- Kada sam se vratila u Srbiju 2005, počela sam da istražujem svoj glas, a to me je kasnije dovelo do pedagogije. Radila sam i dve pozorište predstave, ali i dosta putovala. Bilo mi je potrebno da sebe umetnički pomerim. Pokušavala sam da kroz karijeru balansiram između mejnstrima i eksperimentalne umetničke scene, pa sam se u jednom trenutku bavila i džezom. Međutim, mi nemamo eksperimentalnu scenu i svoju karijeru sam možda vodila težim putem koji mnogo manje materijalnog donosi, ali uvek sam se osećala da sam u svakoj fazi išla korak dalje.
Preispitujete li se?
- Uvek. Publici nije lako da prihvati da si promenio putanju i da se baviš nekim drugim stvarima. Mnogi me pitaju gde sam, ne viđaju me u serijama i filmovima, nedostajem im. Zato sam se i vratila 2017. u BDP s komadom "Zojkin stan". Pravila sam skokove u karijeri koji nisu jednostavni, koštaju mnogo, ali se trudim da na tom putu sebe izgradim, da iskoristim najbolje trenutke koji postoje i da najbolje funkcionišem s ljudima koji su oko mene. Tako je otkako sam ušla u Teatar levo.
Sami ste je birali?
- Gradila sam se u trenutku kada se raspadala jedna zemlja, na prelasku vekova, usred tehnološke revolucije. Sve vreme sam u tom prostoru i pokušavam da budem odgovorna prema sebi i onome što mogu da ponudim. U nekom trenutku zasijam i svima prija, u drugom budem čudna i pod pritiskom. Ali imam karijeru koja u potpunosti odgovara mom senzibilitetu i izborima koje sam pravila. Za nju će trebati vremena, možda će me shvatiti tek kada me ne bude. Možda idem toliko uz vreme da je potrebna daljina da se sagleda šta radim.
Verujete li da smo poslati na zemlju s nekim ciljem?
- To osetimo svi kada radimo ono što nam je važno.
Dosta vas je promenio i humanitarni rad. Putovali ste i u Afriku?
- Kao ambasadoru kampanje Unicefa 2008. i 2010. godine, ta putovanja su uticala da drugačije sagledam svoj život i cenim neke stvari. Promenilo me je i odredilo jer sam se orijentisala na smisao, a manje na materijalno.
Plašite li se prolaznosti vremena?
- Osetljiva sam i kao glumica, i kao žena, na svoje lice, bore i sve ostalo. Sa druge strane, imam tu opuštenost jer se bavim i pedagogijom. Pa, kako koji dan. Kada bih više snimala i živela od lica, možda bih više razmišljala o tome.
Koliko su vam odrastanje kraj mame koja se amaterski bavila glumom, potom udaja za glumca, a danas i okruženost ćerkama koje su u umetnosti značili kao plodno okruženje za rad?
- Uvek sam u svom okruženju imala podršku. Odmalena su moji voleli mene na sceni. Potom, odabir glumca za partnera, pa deca koja su odrasla uz nas... Ali ovakav život je jedini koji poznajem.
Hoćete li zamisliti želju u ponoć?
- Želim da mi se u 2023. desi mesto koje ne očekujem, i u poslu i u životu.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video: