Nastavnik ruskog jezika iz sela Cernica u opštini Gnjilane Lazar Petrović kaže da su Novogodišnji i božićni praznici u enklavi na Kosovu i Metohiji potpuno drugačiji od praznika u drugim mestima.
Petrović, pored ogromnih pritisaka, ne želi da napusti svoj porodični dom u enklavi i dodaje da je veoma ponosan na svoju decu, koja se jedino druže u školi i žive u strogo kontrolisanim uslovima.
- Posle 15 godina dočekao sam Novu godinu u Beogradu i velka je razlika u odnosu na doček u enklavama. Nemamo dugoročne planove za bolju budućnost - rekao je Petrović za TV Prva.
On ističe da je danas, u odnosu na ranije periode, za nijansu bolja situacija pred Božić.
- Nismo sigurni da možemo da ostvarimo obrade zbog svega toga što se dešava. Nastavnik sam ruskog jezika u Cernici, gde sada ima oko 80 Srba. To je selo koje je dalo sedam žrtava i poznato je kao sinonim stradanja Srba - kaže Petrović, koji navodi da žive okruženi Albancima.
Kako navodi, iako komunikacija između Srba i Albanaca postoji, neophodan je stalni oprez.
- Ima neke komunikacije sa njima, međutim, njihova smirenost, povučenost i slabo kretanje po nas su uvek bili kobni - kaže Petrović koji navodi da poslednja događanja na severu Kosmeta deluju strašno i unose dodatne nemire.
- Ljudi se nadaju svetlijoj budućnosti, a mi svakog jutra čujemo novu vest o borbi na severu da se zadrži ono što je naše. Nikome nije do rata. Sama reč rat svi znamo kakvi su to gubitci. Što se tiče Albanaca, čuo sam ih kako prčaju o barikadama i rekli su da niko ne želi rat, nisu spremni na to, već imaju svoje firme. Svako želi da radi svoj posao. Desilo se i da je mojim drugarima bio pokvaren auto, grupa Albanaca je prišla i pomogla mu. Nismo svi isti, postoje ljudi koji žele da nastavimo da živimo normalno - kaže Petrović, koji navodi da se i danas svi bude sa istim mislima kao i ranije.
Napadi koje su doživeli, a neki i čak i danas preživljavaju, poput porodice iz Velike Hoče kojoj su Albanci upali u vinariju i zaplenili robu, ostavili su dubok trag kod svih.
- Napadi su ostavili veliki trag ko svih. Kada bih rekao da nema straha, slagao bih vas. Strah, opreznost gde se krećemo, da li je neko u našoj blizini. Tu enklavu koju imamo moramo pažljivo da koristimo - kaže Petrović.
Tragedija koja je potresla celo selo
Albanci su 2000. godine ubili njegovog četvorogodišnjeg brata, a Petrović kaže da je taj događaj promenio sve.
- Teško je bilo za nas, teško je bilo za sve ljude u selu. Pao je prvi mrak i on je čekao da mu stric iznese sladoled. Bio sam na mostu i sve gledao, krenuo je rafal, mene su pokupili da mi se nešto ne desi, a samo sam ujutru čuo da je preminuo - kaže Petrović.
Jedna osoba je bila uhapšena, ali vrlo brzo puštena.
- Viđamo ga, živim tamo i ne bih da se zameram, ali se nadam da će istina naći svoj put. Ali kako godine prolaze mislim da će to teško biti. Pre rata bili smo u dobrim odnosima sa Albancima, neko je stradao samo zato što je otišao da čuva ovce, ali je bio Srbin - kaže Petrović.
Njegovi nikada nisu pristali da odu iz Cernice, a kako kaže o tome se ne priča.
- I ja sam kao on, mislim da nikada neću otići odozdo. Svakodnevnica je da se zabavljaju tako što nama zagorčavaju dan. Bio je prosjak Albanac, moj otac mu je dao novac uz reči da ne želi da budu kao oni - kaže nastavnik ruskog iz Cernice.
I deca u enklavama žive u potpuno ograničenim uslovima, a sve što pročitaju na internetu duboko ih uznemiri.
- Deca se okupljaju samo u školi, posle kuća, živi se u ograničenim okolnostima. Kada je bilo tenzije na severu, osetilo se i među decom uznemirenost. Njima svaka vest zvuči kao istina, što ponovo vraća strah među ljudima - ističe Lazar Petrović, koji se bavi i humanitarnim radom.
(Kurir.rs/TV Prva/Blic)