Ljubina Katić je 09. februara 1986. godine, kako se priseća, proživela noć iz pakla. Sve je počelo jednim redovnim pregledom u Rumi.
– Došla sam na redovan pregled u ambulantu u Rumu, 28.01.1986. godine. Tih dana je, koliko se sećam, u Rumi počelo sa radom Savetovalište za trudnice i porodilje. Pregled, merenje, sve po protokolu… U jednom trenutku doktorka Smilja Lončar mi je rekla da je tu sa radom na zameni počeo doktor koji je došao iz Amerike. Provela me kroz hodnik i odvela do njega. Sećam se čičice sa sombrerom na glavi i bez uniforme. Stavio je svoju ruku na vrh mog stomaka i rekao: „Porodićete se 10.02., ali morate da idete za Novi Sad“ – priča Ljubina.
Odlaskom u Novi Sad život joj se zauvek promenio. Najpre je kao trudnica, koja sa nestrpljenjem iščekuje svoje dete propatila, jer su joj saopštili da beba u njenoj utrobi ima srčane anomalije, zbog čega je zadržana i u bolnici.
– Naravno, poslušna glupača odlazim u Novi Sad, gde me je doktor jedva dočekao. Stigla sam u sedam časova. Dotični doktor vratio je sve pacijente koji su došli na pregled tog jutra i pregledao je samo mene do 11 časova. Kada sam ga upitala: „Šta se događa?“, odgovorio je: „Beba ima srčane anomalije i morate da ostanete u bolnici.“ – priseća se ova žena.
Dodaje kako je opet poslušala ono što joj je bilo savetovano i ostala u bolnici. Na preglede je išla po nekoliko puta na dan, gde su joj uvek iznova konstatovali jedno isto sa istim zaključkom – beba je loše.
– Došao je i onaj tipovani termin. Devetog februara sam dobila neke inekcije, a iz mene je išla voda kao kada odvijete česmu da curi. Oni, divni, sterilišu mi čaršafe da bih koristila velike uloške. Ceo dan zaspivam i budim se. Ne znam šta se događa. Do večeri sam izgledala kao dete iz Bijafre. Dehidrirala sam. Desetog februara, na onaj dan koji je pomenuo doktor iz Amerike, idem na indukcije. U sobi je bilo osam praznih kreveta. Bila sam sama, samo je medicinska sestra ulazila kod mene koja je menjala boce. Oko 18 časova dreknula sam: „Imam napone“. Ta ista sestra ušla je i dala mi inekciju. Poslednje što sam videla bilo je njih nekoliko kako guraju u sobu onaj krevet na kome se pregledaju žene – iskrena je Ljubina.
Sve posle toga dešavalo se, kako kaže u mraku. Videla je samo siluete! Ipak, sve je čula i sarađivala je… Rodila je devojčicu koja je zaplakala i koja je nastavila da plače kada su je odnosili.
– Plače, odnose je, a ona i dalje plače. Mene odvoze negde. Sećam se da smo išli liftom i da posle toga više ništa nisam videla. Probudila sam se, ne znam tačno kada. Vidim upaljeno svetlo! Osam prokletih praznih kreveta i čujem nju kako plače. Nemam snage da se pomerim. Budna čekam jutro da je donesu – priseća se užasne noći Ljubina.
Međutim, umesto radosnog susreta sa svojom novorođenom devojčicom, sestra se pojavila sa crvenom knjigom u kojoj je bio list smrti.
– Bila sam šokirana. Vikala sam: „Šta vi hoćete? Moja beba je živa! Čujem je celu noć.“ Odgovorila je: „Ne, grešite! Neka majka se vratila sa bebom, a ja sam došla da od vas uzmem podatke.“ Ne znam zašto je došla da uzme podatke, kada ih je već imala. Bila sam u toj bolnici danima. Došla je da mi pokaže knjigu da bi izgledalo ubedljivije – priča.
U toj sobi, tako skrhana, slomljena i nesrećna provela je još tri dana. Ulazila joj je samo ista ta medicinska sestra. Doktor se više nije pojavljivao. Iz bolnice je, kako se seća, puštena bez otpusne liste i bez lista smrti njene tek rođene devojčice. Sve do današnjeg dana taj list nije dobila.
(Kurir.rs/mitrovica.info)