Iako voli da kaže kako nije dobijao uloge koje je priželjkivao, glumac Ljubomir Bulajić danas je ipak ponosan na svaku koju je odigrao.
Sve do jedne učinile su da publici pokaže brojne strane svog glumačkog dara. Neki ga pamte kao romantičnog momka iz serija Zdravka Šotre, drugi kao kralja Aleksandra, treći kao policajca iz "Državnog službenika".
Prošlu godinu, između ostalih, obeležila mu je i serija "Zlatni dečko", koja i na Amazon prajmu niže uspehe u gledanosti, ali i film "The Deal". Ovo američko ostvarenje donelo mu je epizodu, a zanimljivo je da je snimamo u Beogradu i da neki kadrovi otkrivaju arhitekturu novobeogradskog bloka u kojem je odrastao, a u kom smo se sreli na samom početku nove godine.
Simbolika je očigledna?
- Prvo iskustvo sa stranom produkcijom imao sam pre desetak godina, opet sa Džonatanom Inglišem na filmu "Ironclad 2". Podrazumevao je ozbiljne pripreme sa kaskaderima, pa mi je bilo beskrajno zanimljivo. A i bio sam klinac. Onda je stigao poziv za tu scenu u filmu "The Deal". Mislio sam, odradićemo za dva sata, ali rediteljka je insistirala da tih nekoliko replika snimimo iz više uglova, na deset različitih načina. Bilo mi je zanimljivo da se glumački oprobam i opustim.
Pruža li saradnja sa strancima veću opuštenost jer nemaju predrasude o vama?
- Kako postajem zreliji, više se koncentrišem na sazrevanje svog glumačkog bića. Prija mi da istražujem sebe, sada razmišljam drugačije kada je reč o kreiranju likova i karaktera, pa mnogo više uživam. Tek sam u drugoj polovini dvadesetih godina počeo da tragam za lepotama glume i shvatio da je naš posao blagosloven jer ne može da postane monoton. Tragam za tim da u svakoj novoj ulozi izvučem iz sebe nešto što nisam znao da imam.
Film "The Deal" prikazuje kadrove Bloka 23, u kojem ste odrastali, a koji kao da je bio scenografija za mnoge domaće serije koje smo voleli, od "Vrućeg vetra" do "Oca na određeno vreme".
- Bio sam mali kada su se snimale, ali sam ih naknadno pogledao. Naš blok je stvarno kultan. Možda je nekome ružan, pa bi rekao da su te zgrade samo sivilo i odvratan beton, ali i sada kada živim na Dorćolu, u srcu nosim bulevare, koji ne mogu da zamene ulice u starom delu grada. Tu smo se doselili iz Zemuna 1993. godine, i dalje svakodnevno odlazim kod roditelja.
Kad smo kod kalendarske simbolike, 2022. ste ispratili važnom vešću da "Zlatni dečko" niže uspehe na Amazon prajmu?
- Skoro sam čuo i vest da je to najgledaniji film u 2022. i ponosan sam. Serija je napravila još veći bum, a sprema se i drugi deo "Zlatnog dečka", što me izuzetno raduje jer smo na snimanju bili kao porodica. Ognjen Janković je kao reditelj dao prostora da se svaki glumac oseća prijatno i tako da najbolje što može. Uporedo je sa nama razvijao i privatni odnos, a u takvom okruženju glumac da mnogo više nego što bi mogao u nekom hladnom, crno-belom svetu.
U čemu je uspeh te priče?
- Scenario je fenomenalan, izabrana je sjajna glumačka podela, a ključ svega je Uglješin i Ognjenov spoj umetničkog sa komercijalnim. Gledaocima se dopala priča puna neizvesnosti, upakovanih u prizmu evropske kinematografije. Iako je u fokusu fudbal, on je za celu radnju samo sporedna stvar. Glavna linija priče su ljudi koji se trude da naprave nešto, bili dobri ili loši.
Jesu li negativci izazovniji za igru?
- Oni moraju da se brane, jer ako ih igramo tako da ih osuđujemo, to niti je zanimljivo, niti je istinito. Pokušali smo da napravimo ljude od krvi i mesa, što nije bilo teško jer Petar Strugar i ja imamo i privatno fenomenalan odnos. Za svaki potez ta dva brata u glavi imam opravdanje jer uvek gledam širu sliku. Oni jesu kriminalna struktura, ali svaki lik u sebi ima primese dobrog i lošeg.
Inače smo skloni da odmah osuđujemo. Uči li vas iskustvo vaših likova da ljudima dajemo šansu?
- Zato često preispitujem sebe i svoju percepciju određenog događaja. Uvek razmislim da možda ja grešim, možda će mene neko sutra pogrešno da shvati. Na primer, sto dece stoji u redu da se slika sa glumcem. I on se slika sa svima, ali ne i sa 101. detetom, jer žuri. Ceo život će ostati razočaranje za to dete. Trudim se da ne osuđujem druge iako rastemo učeni da su autoriteti bezgrešni. Znate kad kažu daj bože da ne upoznaš svoje uzore jer se u 90 odsto slučajeva razočaraš.
Jeste li upoznali svoje idole?
- Imam dve strasti: glumu i fudbal. Fudbalski idol bio mi je Perica Ognjenović i, kada sam kao mali uzeo od njega autogram, to mi je bilo sve na svetu. Kada je reč o glumi, žao mi je što nisam imao prilike da upoznam kolege koje su prerano otišle, poput Danila Lazovića, Zorana Radmilovića... Ali ponosan sam na saradnju sa Aleksandrom Berčekom. Divio sam mu se kao mali, a kada je trebalo da snimamo "Šešir profesora Koste Vujića", svi su mi govorili da je težak i da pazim s njim. Međutim, Berček nam je bio kao otac! Imao je glavnu ulogu u filmu, a tražio je od reditelja da bude u drugom planu. Uvek je davao prostora mladima.
Setite li se često Mandinog saveta da glumac koji ne radi zarđa?
- Srećom, imao sam kontinuitet u poslu, a kao kruna toga došlo je zaposlenje u Beogradskom dramskom pozorištu. Važno je da glumac ima i svoju luku. Za mene je BDP moja druga kuća, tamo se osećam prijatno i prihvaćeno i uživam u svakoj novoj predstavi.
Neke vaše kolege svrstavaju u komičare, druge u dramske ili karakterne likove. Vas su nazvali Šotrinim glumcem. Smeta li vam?
- Imponuje mi. Šotri sam beskrajno zahvalan i ponosan sam na činjenicu što me od te 2009. godine i serije "Nepobedivo srce" ni u jednom projektu nije zaobišao, a kruna na našoj saradnji je film i serija "Aleksandar od Jugoslavije". Večno ću mu biti zahvalan. Epoha mi je obeležila početak karijere, ali nikada se nisam opterećivao.
Ispada nekako da nas uvek sačeka ono što nam pripada.
- Imao sam više sreće nego pameti. Trud je važan, ali sve je zapisano i čoveka nađe ono što mu je suđeno. Na njemu je da izvaga da li će pustiti sudbinu da ide svojim tokom ili će krivudati. Mnogo puta su me pitali koje uloge priželjkujem, a ja bih rekao kako sve koje sam priželjkivao nisam dobio, ali su me našle one koje je trebalo da me nađu i veoma sam zahvalan. Više ne priželjkujem, samo želim da se ovako nastavi.
Možda vam je lako da to kažete kada ste već bili čak i kralj (smeh). Koliko vam kostim pri takvim ulogama pomaže da dočarate lik?
- Nije mi to bilo polazište. Bio sam uglavnom u uniformi, a kralj nije bio neko ko je imao vojničko držanje, pa sam za ulogu uglavnom morao da grebem iznutra. Imao sam velikih dilema, sećam se kako veče uoči snimanja nisam znao gde je levo. Nisam bio spreman. Gledao sam u plafon i molio se bogu da mi pomogne. I tu noć su objavili vanredno stanje, pa se snimanje prolongiralo za tri meseca, koliko sam dobio na vremenu da razrešim sve dileme.
U "Državnom službeniku", čija se i četvrta sezona sprema, videli smo vas kao policajca. Hoćete li stići "Ubice mog oca" po broju nastavaka?
- Plan je da se u nekoj od budućih sezona spojimo u jednu seriju. Uspeh "Službenika" leži u temi, kod nas je primamljivo sve što je obavijeno velom misterije iako je u seriji 90 odsto toga fikcija. Dobra je akciona serija koja ima dobru glumačku postavku, ali vremenom joj ne opada uzbudljivost. A ja volim da igram u akciji.
Volite li i kaskaderski posao?
- Bilo mi je krivo što mi nisu dozvolili da vozim motor. To mi je inače strast, ali Vlada Vasiljević, direktor serije, rekao mi je da mu je mnogo jeftinije da neko drugi padne sa motora nego da čekaju mene da se oporavim.
Jeste li neke veštine stekli zbog glume?
- Da jašem i poteram konja u kas. I to je dosta (smeh).
Stiče se utisak da vas popularnost nije promenila, a vaši lepi maniri ne uče se na glumi?
- To je pitanje kućnog vaspitanja. Deo mog bića i karaktera. Odrastao sam u finoj porodici intelektualaca, naučen sam da se i komšijama javim sa osmehom. Kad je čovek mlad, pa mu se dese filmovi, može da digne nos, ali ko visoko poleti, brzo se razbije. Gluma nije sprint, već maraton, treba izdržati.
Radite li nešto pored glume?
- Imao sam izlet u privatni biznis, kada sam podigao balon za fudbal na Adi, međutim, svaki posao iziskuje vreme i ne postoji nešto što može da se radi sa strane, a da bude dobro. Uz to, taj posao me je odvlačio od glume, pa sam se povukao. Ipak sam se školovao za glumca i ne bih bio srećan da glumu ostavim sa strane.
I ne morate da maštate o karijeri van granica zemlje jer Holivud dolazi ovde?
- Nemam tih ambicija. Možda sam kao mlađi maštao, ali nije mi to krajnja instanca. Želim da se ovde etabliram i postavim korene. Čak i da putujem zarad posla, uvek bih se vraćao Beogradu.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video: