Možda malo neobičnije i svečanije nego drugde, zahvaljujući već nadaleko čuvenoj porodici Kovačevića. Maja Kovačević, ozvaničena kao heroina ovog vremena i srpskog naroda, samohrana majka jedanaestoro malih Srpčića, uvek ima povoda za slavlje, kao i uvek u ovoj porodici.
Njena ljubav oplemenjena duhovnošću kojoj se sva predala kao da nema granice, kao da joj sam Bogomajka daje nadahnuće, snagu i istrajnost da uz sve obaveze vrati dug Božjem blagoslovu koji joj je podario ono što je najviše želala i time ispunio i otelotvorio njene devojačke snove. Već sama činjenica da je majka 11 dece dovoljna je „žrtva“ ali i poklon čovečanstvu za jedan ljudski, odnosno ženski život. Ima li šta veličanstvenije za ženu nego kada se ostvari kao majka i to na najbolji, najizdašniji i najnesebičniji način? Ali Maja nije samo majka u onom biološkom smislu, ona je mnogo više od toga, moglo bi se reći roditeljka i mnogih nematerijalnih ali značajnih „čeda“ svoje tvoračke nadarenosti.
Mada Maja, za razliku od drugih, ide dalje pa nam kroz svoje stvaralaštvo otkriva i deo tog skrivenog sveta, tog životvornog fluida u kojem njena imaginacija pliva tražeći put do konačnog prosvetljenja, čega možda ni ona sama nije svesna. O svemu tome svedoče njene knjige, pesme, njen odnos prema svetu kojem više daje nego što od njega traži i njena gotovo fanatična, ili bar malo prenaglašena, opsednutost živom verom. Osim posvećenosti svojoj deci to je druga suštinska dimenzija ove žene koja je čini ne samo neobičnom, već i poštovanja vrednom, modelom dušom zaokupljene žene u obezdušenom vremenu, koja bi mogla da posluži kao primer i vodilja drugim majkama u zemlji koja se urušava i narodu koji stari i polako nestaje. Maja je na neki način, poput vladike Nikolaja postala ne samo zagovornik, već promoter i ideolog života i omasovljenja naroda koji se osipa i gubi svoju orijentaciju u materijalnom svetu.
Dolazi Božić, dan koji se sa posebnim emotivnim nabojem i verskih ushićenjem dočekuje i slavi u domu Kovačevića. Ali pored svih onih verskih obreda i običajnih rituala koji prate najveći hrišćanski praznik Maja je i ovog puta otišla korak dalje pa je sebi i drugima pripremila i samo njoj svojstveno i hvale vredno iznenađenje u vidu dve duhovne kreacije, a obe posvećene Bogorodici u kojoj je Maja našla svoju trajnu uzdanicu i inspiraciju. Jedna od njih je pesma Vitlejemska Bogomajka u dve verzije, na ruskom i na srpskom jeziku, a u okviru akcije Zavoli, voli, Glasa Srbije. U pripremi su verzije na grčkom i francuskom jeziku.
Po oceni čitaoca
Ovo je najlepša pesma u Božićnim danima, napisana kao dar svim ljudima koji vole, sa porukom da srce čoveka treba da bude Vitlejem pećina u kojoj je Gospod rođen.
Ovu pesmu bih uporedio sa pesmom Svetog Nektarija Eginskog, Marije Djevo - Agni Parten.
Druga je obimom nevelika ali u suštini grandiozna literarna tvorevina, odnosno knjiga, pod naslovom Bogomajka Vitlejemska osmeh koji srca greje. Još jedna u sada već obimnom književnom opusu naše svestrane heroine. Knjiga je svojevrsni omaž Majinom uzoru i najveličanstvenijoj rodonačelnici hrišćanstva, ali i realizacija dugogodišnjeg i konačno dosanjanog sna o hodočašću svetim mestima Isusovog rođenja i obogotvorenja. To je knjiga emotivne katarze toponimima od pećine u kojoj je Isus rođen do Golgote na kojoj je okončao svoj ovozemaljski život. Ali nadasve to je pripovest o jedinstvenoj, čudesnoj i čudotvornoj ikoni Bogomajke koja se smeši držeći u krilu svoje čedo, bebu-Bogočoveka, Mesiju koji je promenio svet. Osim imresija viđenim koje je dovode u stanje ushićenja, pročišćenja i verskog transa, Maja nam kroz pripovest svojoj deci zapravo prepričava jedno od čudotvornih dela isceljujuće i svemoguće ikone pred kojom je stajala. Očigledno pisana pod povišenim nabojem o nečemu što je rečima teško dočarati, budući da je to deo poimanja ljudske svesti i tiče se vere kao prihvatanja, a ne tumačenja njene delotvornosti, knjiga je koncipirana na više ravni, paralenih događanja i pripovesti koje se na kraju svode na jedno, na taj osmeh koji greje, oplemenjuje i leči, na taj višeznačni ali u suštini skromni, razumljivi i nadasve sugestivni gest koji nas podstiče da ga sledimo, umnožavamo i praktikujemo. Da svet bude mesto osmeha koji greje, ljubavi, materinstva i sreće. Baš onako kako nas i Isus uči.
Maja je svoj dug ispunila i svoju zahvalnost krunisala na najbolji mogući način, a na čitaocima je da je slede, bar u onoj meri u kojoj im je to muguće i koliko misle da je potrebno, a potrebno je.
Poruka srpske majke našim čitaocima:
U srcima svakog čoveka koji iskreno voli nalazi se Sveta Zemlja. Tu je Vitlejem, tu je Jerusalim. Neka vaši domovi, u ovim danima koji su pred nama, budu hramovi gde Gospod živi. Postoje ljudi koji nikada nisu stigli u Jerusalim, ali čije je srce Sveta Zemlja, jer vole svoje porodice, svoje prijatelje i one koji su deo njihovog života. Neka ljubav, mir i radost budu u srcima svih nas da zavolimo, volimo i zanavek volimo.
(Kurir.rs)
MIR BOŽIJI, HRISTOS SE RODI!!! VAISTINU SE RODI!!!