Treći svetski rat je u toku, a Zapad može izgubiti u sukobu sa Rusijom i njenim saveznicima, ili postići Pirovu pobedu, smatra stručnjak za istočnu Evropu i Ukrajinu, italijanski profesor i akademik Leonardo Dini.
Dini, koji u Ukrajini živi već dve decenije, je u intervjuu za francuski portal Atlantiko dao veoma detaljnu analizu tekućeg rusko-ukrajinskog rata i odnosa snaga u svetu:
Vi smatrate da rat u Ukrajini nosi seme Trećeg svetskog rata, čak i da je on već počeo. Da li smo to mogli da izbegnemo i da li je zaista prekasno da ga zaustavimo?
Treći svetski rat je već tu..., za one koji ne žele da ga ignorišu. Papa već godinu dana o tome govori. Geopolitička realnost je već takva. Ukrajina, kako je istorijski poznajemo, nesvesno postaje centar sveta: sve glavne zemlje planete danas su uključene, iz raznih razloga, u aktuelnu krizu.
Sada se postavlja pitanje ko će izaći kao pobednik iz ovog svetskog rata, sa vojne tačke gledišta. Po mom mišljenju, ako se napadi sa suprotne strane ne izbegnu iznenadnom preventivnom akcijom, NATO, Amerika i Evropa paradoksalno mogu biti poraženi ili možda pre postići Pirovu pobedu. Kina, Rusija, Koreja, Iran, Indija i Turska, ako se spoje, završile bi kao pobednici a mi bi imali „naopaku Jaltou“.
U tom slučaju, novi multilateralni svetski poredak bi bio u „četvrtom svetskom ratu odmazde“ protiv Zapada. To bi bio svet koji bi diktirale i vodile diktature: ruska, kineska, korejska, iranska. Sa druge strane, bilo bi sasvim druga stvar kada bi iz ovog hibridnog svetskog rata nastao pravi multilateralni svet, predvođen stvarnim demokratijama, kao što su neke zemlje BRICS-a kao što su Brazil, Južna Afrika, Indija, pored zemalja poput Kanade, Australije i Japana. U tom slučaju, G20 bi mogao da zauzme mesto sadašnje G7.
A ako pobedi zapadna koalicija?
Da bi se izbegao svetski rat, bilo bi neophodno pronaći džentlmenski sporazum sa Rusijom, sličan sporazumima između Regana i Gorbačova. Možda bi Tramp to mogao da uradi, doduše na ograničeno vreme, ako bi ponovo bio izabran 2024. Bilo bi neophodno da se ojača dijalog i savez Zapad-Istok, ali ne postoji neophodan preduslov za demokratsko vođstvo u Rusiji ...
Da li je prekasno za pregovore sa Rusijom, znajući da su nedavno, nakon pape Franje, predsednici Bajden i Makron sami ukazali na mogućnost nastavka pregovora?
Nikad ne reci nikad. To dokazuju slučajevi ličnosti željnih dijaloga, poput Abramoviča, Erdogana, Maska, Pape, Makrona, pa čak i Bajdena u manjoj meri kao što ste spomenuli, ne zaboravljajući jučerašnjeg izraelskog premijera Beneta i zašto ne ponovo Benjamina Netanjahua.
Sa realne tačke gledišta, skliznuli smo – sa svim posledicama – u svetski sukob, kao što je sam Putin izjavio u Davosu 2007. godine, ali znamo da se svetski ratovi ipak završavaju.Ono što je izvesno jeste da će Treći svetski rat redefinisati granice Evrope, na dugi niz godina, možda i na vekove.
Pošto ste Italijan francuskog porekla, šta biste predložili, da ste savetnik Emanuela Makrona ili Đorđe Meloni, za spas ekonomije i mira?
Savetovao bih Makrona i Melonija da pokrenu pokušaj novih „evroazijskih sporazuma Minsk 2“, posredovanjem između najumerenijih i najuravnoteženijih predstavnika vlasti koji postoje u Evropi, koji bi bili poslati kao "ambasadori mira" u Moskvu, dakle efektivni sagovornici sa Putinom.
Da li su zapadnjaci u pravu što odbijaju dijalog sa Moskvom?
U ovoj fazi su u pravu, jer je dijalog, bez povratka Ukrajini barem Hersona i regiona Zaporožja, nemoguć. Za Herson se čini da je stvar gotovo na pola puta... Danas bi se status kvo u Ukrajini materijalizovao u situaciji sličnoj Severnoj Osetiji, u Gruziji, ili poput beskrajnog spora na Kipru. Jasno je da čak i da pripoji celu Ukrajinu, Rusija nikada ne bi imala mir. Ukrajina bi bila nova Čečenija, više nego „nova Rusija“. S druge strane, verujem u pokušaje Francuske, jedini konkretni i produktivni pokušaju pregovora do sada. Međutim, ideja o Angeli Merkel, kao mirovnom izaslaniku UN za pregovore, mogla bi imati smisla.
Da ne spominjemo nuklearnu apokalipsu ili Treći svetski rat, kako izbeći ekonomsku katastrofu? Da li mislite da je kolaps zapadnog sistema moguć s obzirom na težinu ogromnog američkog, evropskog, globalnog javnog i privatnog duga koji se pogoršao zdravstvenom krizom kao i energetskom krizom povezanom sa ratom u Ukrajini?
Kao što su efekti sankcija Rusiji preuveličani, na isti način su preuveličani njihovi efekti na evropsku ekonomiju. Nije tačno da će Evropa ući u katastrofalnu krizu: moguće je racionalizacija struje i gasa. To smo već iskusili 1973. godine, tokom naftne krize u arapskim državama Zaliva, i bili smo u stanju da se suočimo sa ovim izazovom. Evropa mora da se odrekne nekih svojih luksuza, privilegija i pogodnosti ako ne želi da se odrekne svoje slobode i svoje demokratije u budućnosti. Ograničenja će biti neophodna, ali to ne znači opštu katastrofu.
A šta je sa vojnom komponentom?
Sjedinjene Države su do sada već prodale više od trećine svojih zaliha protivtenkovskih raketa „Džavelin“ Ukrajini, a potrebno je tri do četiri godine da se te rezerve popune. Isto važi i za rakete zemlja-vazduh Stinger. Pored toga, američki Kongres je više puta pozivao na povećanje vojnih izdataka tokom godina. A već od 2018. u izveštaju Kongresnog komiteta za odbranu ističe se da SAD rizikuju da izgube rat u scenariju direktnog sukoba sa Rusijom i Kinom...
Isto važi i za NATO, koji bi bio u očiglednoj strateškoj krizi, ako bi bio uključen u sukobe po više od jednog scenarija. Evropa odavno nije dovoljno zaštićena: pogledajte samo skromnu odbranu na Baltiku i na istočnoj strani alijanse, uprkos nedavnim pojačanjima. Da ne pominjemo južnu stranu, izloženu Rusima u Siriji i Libiji i Sredozemnom moru koje je postalo Rusko more a ne više Mare Nostrum.
Šta je sa američkim ili NATO „udarom“ na rusku flotu u cilju odmazde. kao što su pominjali američki i zapadni zvaničnici?
Mogući konvencionalni preventivni udar na ruske brodove u Crnom moru ili Baltičkom moru, u slučaju ruskog taktičkog nuklearnog napada na Ukrajinu, bio bi Perl Harbor 21. veka, ali na ruskoj strani...što se tiče vojnih operacija armija, američkih vojnika u Evropi danas ima samo 75.000 na terenu, naspram 400.000 i više do 1989/91. Jedinica Savezničke grupe Sjedinjenih Država, NATO ima samo 40.000 ljudi za snagama za brzu intervenciju, protiv skoro milion Rusa upisanih i obučenih i potencijala od 25 miliona Rusa koji bi mogli biti regrutovani. u slučaju opšte mobilizacije...
Kinezi i Korejci raspoređuju ogromnu vojsku: Kinezi sa tri miliona vojnika među dva miliona aktivnih, plus rezervisti i paravojska, i imaju skoro neograničen kapacitet za mobilizaciju, uzimajući u obzir njihovo stanovništvo. Korejska vojska može imati 1.200.000 aktivnih i 600.000 rezervista.
Konačno, Iran ima 575.000 aktivnih i 350.000 rezervista. Zatim tu su snage Zajednice nezavisnih država ZND i centralnoazijskih zemalja koje su savezničke sa Rusima, zatim druge zemlje savezničke sa Rusima u svetu: Venecuela, Somalija, Kuba... i one Azije i Afrike, spremne da se angažuju, sa Rusima i Kinezima kao pokretačkom snagom.
Čak i ako SAD imaju dva miliona vojnika u aktivnoj službi u svetu, NATO je tek nedavno sa Stoltenbergom, u junu, odlučio (i u kom roku?) da poveća broj raspoređenih vojnika na 300.000, a zatim da transformiše borbene grupe u borbene brigade. Još jedan taktički i strateški problem, NATO takođe želi da transformiše današnje „NATO snage za odgovor“ u pravu vojsku, možda agilniju i fleksibilniju od istočnih giganata, svejedno znajući da Rusi imaju saveznika u senci –– poput Indije, kao i kartu za igru poput ambivalentne Turske...
U vojnom smislu, mimo zapadne retorike, jasno je da je u praksi do sada premalo i prekasno urađeno na jačanju Evrope: previše je stavljeno na pobedničku ulogu Ukrajine, ali zaboravljamo da su čak i pravi Kozaci, 1600. godine, nisu mogli da se oslobode od ruske imperije u nastajanju..
Dakle u slučaju pravog i direktnog rata između NATO-a i „Istočne alijanse“ koju predvodi Rusija, bilo bi hitno mobilisati rezerviste u Evropi i obučavati ih sa pre nego što izbijanje mogućeg međuevropskog rata postane lavina...
(Kurir.rs/Atlantico)