OTVORENO O SRPSKOM SPORTU! ZORAN GAJIĆ: Kad su nam svađe zbog reprezentacije, tada uvek gubimo! Ajde, jednu godinu da probamo...
Kao selektor vodio je naše odbojkaše do olimpijskog i evropskog trona, kao predsednik Odbojkaškog saveza Srbije radovao se evropskom i svetskom zlatu naših odbojkašica, a sada je rešio da prenese pelcer uspeha na kompletan srpski sport!
Nakon izuzetno bogate trenerske karijere, Zoran Gajić je dokazao da poseduje i zavidne rukovodilačke sposobnosti. Pobednički mentalitet sa terena preneo je na organizaciju, pa je tako nastavio da ređa uspehe i u novoj ulozi.
Posle šest godina provedenih na čelu Odbojkaškog saveza Srbije, Gajić je dobio poverenje Vlade Srbije da predvodi srpski sport.
U razgovoru za Kurir ministar za sport sumirao je godinu koju smo ispratili i otvoreno govorio o planovima i promenama koje su neophodne da bi se naš sport vinuo u najveće visine i da bi reprezentativci blistali na velikim takmičenjima.
U individualnim sportovima naši reprezentativci su pravili neverovatne uspehe u 2022. godini, medutim, kada je reč o kolektivnim sportovima, doživeli smo brojna razočaranja. Podbacili su vaterpolisti, košarkaši, rukometaši, odbojkaši, fudbaleri... Nažalost, obradovale su nas samo odbojkašice i basketaši 3x3.
- Ne može u sportu uvek da se pobedi, to je jasno. Činjenica je da smo decenijama u kolektivnim sportovima pravili rezultate i imali velika očekivanja u onim u kojima sada nismo uzeli medalje. S druge strane, sportisti iz pojedinačnih sportova su nas obradovali - atletika, tekvondo, svi borilački sportovi, strelci... Svi su bili na jako visokom nivou i nadam se da će tako i nastaviti. Što se tiče kolektivnih sportova, naravno da smo imali veća očekivanja - otvoreno će Gajić.
Da li to znači da gubimo bazu u kolektivnim sportovima?
- U pojedinim sportovima to je tačno, u pojedinim nije. Recimo, gubimo bazu u muškoj odbojci, ženskoj košarci i ženskom rukometu. Međutim, imamo sasvim dobru bazu u ženskoj odbojci, muškoj košarci, vaterpolu, muškom rukometu, o fudbalu da ne pričam. Šta je razlog, to moraju strukovni savezi da analiziraju. Moraju da apostrofiraju kvalitet stručnog rada u mlađim kategorijama koji nije usmeren ka pravljenju šampiona, već više ka skupljanju članarina. To je možda jedan od razloga što u nekim kolektivnim igrama u kojima imamo bazu nema rezultata. Mislim da sve to može da se promeni.
Pada li interesovanje za treniranje sporta kod mališana? Tereni u školskim dvorištima su prazni...
- Sve se to prebacilo na organizovani vid bavljenja u privatnim školicama sporta, privatnim klubovima, pa se ljudi više spontano ne okupljaju. Nema više spontanog okupljanja da se nešto odigra, mora da bude organizovano. Mislim da je broj dece koja treniraju u gradovima izuzetno velik. Medutim, više treniraju u pravcu neke neobaveznosti nego u pravcu pravljenja šampiona.
Već duže vreme se potencira da je trenutno jedan od najvećih problema u kolektivnim sportovima loš rad u mladim kategorijama. Šta kažete na to?
- To kažu rukovodioci svih saveza u kolektivnim sportovima, to kažu i rukovodioci naših najvećih klubova. Treba analizirati zbog čega je to tako. Vrlo je to čudna situacija sada, kada imamo preko deset fakulteta za trenere, to nekada nije bilo. Nekada su bili samo državni fakulteti, bio je DIF i usavršavanje određene sportske grane, a sada imamo jako puno tih fakulteta i mogućnosti da se mladi ljudi opredele za tu profesiju. Treba videti u čemu je problem. Možda uslovi ili nastava nije dobra. Možda klubovi ne obraćaju dovoljno pažnje i ne stimulišu rad tih trenera.
Čime biste bili zadovoljni na kraju mandata?
- Bio bih jako srećan da sport tretiramo kao celinu. U ovom trenutku smo koncentrisani na novac, novac, novac... Da imamo više para, pa kao biće nam bolje. Da imamo sportske objekte i time ćemo kao rešiti sve... Pričali smo o kvalitetu trenažnog rada i broju dece koja se takmiče, o tome da deca u motoričkom i morfološkom smislu imaju sve veće probleme, koji kasnije prerastaju u zdravstvene probleme. Zato je izuzetno važna sinergija Ministarstva prosvete, Ministarstva zdravlja i Ministarstva sporta. Važan je taj sistem sporta kao celine i struka, stručni rad, a ne samo da razmišljamo o parama i brojimo medalje. Bitan je sistem koji proizvodi te medalje kao vrhunac piramide.
Da li je sistem koji je uspostavljen u Odbojkaškom savezu pravi recept za uspeh i u drugim sportovima?
- Mislim da u odbojci nismo imali ni bolje ni gore uslove od drugih sportova. Broj dece, trenera, ljudi... Imali smo jednu stvar koju su u jednom periodu ranije imali košarka i vaterpolo - imali smo jedno veliko jedinstvo. Jedinstvo rukovodećih ljudi u klubovima u Srbiji i rukovodećih ljudi u Savezu. Imali smo u osnovi tog jedinstva sposobnost ljudi koji su vodili klubove da interese svojih klubova stave u peti plan, a interese reprezentacije u prvi, da bi se napravio rezultat. Šokantno je bilo 1995, kada smo uzeli medalje, jer kao SFRJ nismo bili ni blizu. Zašto? Pa nenormalne su svađe bile na relaciji svih centara. Ništa nisu mogli da se dogovore. Kada smo ostali mi sami, poučeni tim iskustvom, stavili smo interese klubova u peti plan i svake godine je došla medalja. To jedinstvo i ta sposobnost da se Srbija stavi ispred, a klubovi iza doveli su do tog rezultata. Svi to mogu da naprave ako hoće.
Mislite da je to moguće?
- Ja ih pozivam da probaju jednom, ništa ih ne košta. Neka probaju jednu godinu da sarađuju i da vidimo šta će da bude. Tvrdim da se to prenosi na stručni štab, na ekipu, na teren. To jedinstvo daje snagu, razbija stres igračima, daje im hrabrost, zadužuje ih da nešto naprave. Čim te relacije nisu kako treba, kad suštinski interes reprezentacije nije na prvom mestu, to razbija to jedinstvo ekipe. To pokazuje naša istorija u kolektivnim sportovima.
Kurir sport / Miloš Bjelinić